DRAGOSLAV BOKAN O SRBIJI IZMEĐU ISTORIJE I SADAŠNJOSTI Pobediće nas jedino ako se sami predamo!

- Svako vreme je novi ispit i novo iskušenje za svaku generaciju naše večne (Kosovske) bitke, koja traje vekovima i na delu otkriva naš karakter i sudbinu. To pulsiranje hrabrosti i odlučnosti stvara one zlatne, baš kao i one sive epizode naše istorijske priče. Ne može se uvek biti najbolji, ali se po najboljima meri uspeh nekog pokolenja i gradi ideal za budućnost – kaže za Alo! reditelj Dragoslav Bokan povlačeći paralelu između savremenosti i Velikog rata i dodaje:

- Tako smo, vrlo brzo posle ogromne pobede u Prvom svetskom ratu, imali naš najgori poraz u istoriji, aprila 1941. godine. Praktično u dve susedne srpske generacije, gde su sinovi proćerdali uspehe očeva. To je i dokaz koliko su bitne različite okolnosti koje mogu da u potpunosti promene stanje stvari i pobedu pretvore u poraz... To je i tajna vremena, koja nas uvek opominje da se ne uspavamo na lovorikama, ali i da ne posustanemo onda kada nam potonu sve lađe. Jer je sutra uvek novi dan i nova šansa za  bolje sutra... U svakom slučaju, naši besmrtni heroji - u pobedama, poput vojvode Živojina Mišića, ili u porazima, poput majora Mihaila Katanića - uzdižu visoko naš barjak časti i slave, postajući naši uzori za sva vremena. Jer, suštinski, zaista pobeđeni možemo da budemo samo ako se sami predamo, ako klonemo i izgubimo veru u Boga, u pretke, i u sebe same.

Foto: Wikipedia

 

Protekla godina bila je jedna od najtežih u novije doba u Srbiji, u prvom redu po napetoj atmosferi i mržnji među ljudima. Ko je krivac što nam se to dešava?

Bokan: Nije teško videti kako je Srbija neprestano pod baražnom vatrom najrazličitijih neprijatelja. I taj naš neočekivani uspon sve te neprijatelje nervira i frustrira, pa se onda dodatno udružuju i nasrću još snažnije. Zagreb, Tirana, Priština, Split, Baš Čaršija, Liman, Dorćol, Vračar, Brisel... javljaju se protivnici, sve nezadovoljniji, luđi i iznerviraniji. A udružene društvene mreže ovdašnjih nevladinih organizacija daju svoj ne mali doprinos u ovoj borbi. Bore se da ukinu srpski momenat i vrate nas u titoističko ropstvo odozgo nametnutog stida pred sopstvenim srpskim, našim neposrednim i autentičnim identitetom.

Verujete li da smo kao nacija izvukli pouke iz slučaja „nadstrešnica“ koje će nam pomoći u budućnosti?

Bokan: Kako ko. Udruženi neprijatelji srpske države - od nerealnih maštara među nacionalistima, pa do drugosrbijanskih mrzitelja - su krenuli na sve ili ništa, sa jednostavnim konceptom: "Svi protiv Vučića". Osetili su da bi potencijalni pad Vučića u isto vreme bio i kraj uspona i obnove srpske države. I to ih motiviše, pošto su se uverili da izborima i demokratskim metodama ne mogu da preuzmu vlast, pa bi da je otmu. U svemu tome je pad nadstrešnice bio samo povod i lukava maska pravih namera. Naručeni pravac delovanja cunamija mržnje. A stradali ljudi su samo jezivi povod za onu ružnu horsku pesmu o srpskom predsedniku, koju svakodnevno skandiraju, sve skačući i duvajući u pištaljke, kao da su poludeli.

Pored unutrašnjih neslaganja imamo konstantan pritisak spolja, i iz regiona,  ali i sa Zapada a ponekad i sa Istoka. Može li ovakva Srbija i sa ovom politikom da opstane u takvom okruženju?

RTS

 

Bokan: Srbija mora da opstane, jer nema drugu opciju. Da budemo svoji na svome, izbegavajući mine, a u sred minskog polja. Svako olako, nepromišljeno skretanje, a posebno prema zapadu, bilo bi opasno za nas. Za našu dušu, pa čak i za naš goli opstanak. Zato nam je toliko važna sloga, ono nacionalno jedinstvo, koje nikako da postignemo. Jer je hod po žici i opasan i težak, zahteva punu koncentraciju i unutrašnji mir... A jedina opcija tog našeg prelaska preko žice je vezana za veštinu hodanja, uz prosto savršen osećaj za realnost. A upravo to sada imamo, sa ovom srpskom spoljašnjom politikom, ali to mnogima smeta: i naivnima, i zaludnima, i zlobnima, i nezadovoljnima. Pa nas jure i gađaju, kleveću i sapliću, kao nenormalni.

Svedoci smo da se kulturna elita, pre svega glumci, svrstala u redove onih koji žele nasilnu promenu vlasti. Zašto? Šta im konkretno smeta?

Bokan: Ništa konkretno, pa im zato i sve smeta. Ne znaju šta hoće, ali to što ne znaju - hoće odmah. Pa se to, na kraju, svodi na obaranje vlasti i ultimativno smenjivanje Vučića... Ovo je, u najvećoj meri, revolucija povlaštenih, razmaženih i uspešnih. Ucena onih kojima je sve dopušteno i koji sad hoće da ponište i unište postojeći poredak. Njihov doživljaj pravde i demokratije je uzak i sebičan, po logici: "Zato što mi tako hoćemo!" I tu nema razgovora sa njima, jer je jedina opcija predviđena za nas drugačije od njih - predaja. Ako može i samoubistvo, da ih više ne bi nervirali svojim postojanjem i nekakvim argumentima. Oni se ponašaju kao verska sekta, koja obećava spas, sreću i blagostanje čim preuzme uzde vlasti i zasedne na srpski tron. A svi mi ostali treba da im verujemo na reč i uklonimo se, da im ne bi smetali. To je jedina predstava sa veštim glumcima, ali bez napisanog teksta, uz uzvikivanje praznih parola i dizanje indeksa & crvenih rukavica.

Vidite li mogućnost nacionalnog dogovora među Srbima koji bi garantovao kontinuitet razvoja zemlje i odagnao svaku mogućnost da još jednom doživimo 1903. ili 1945. godinu?

Bokan: Jedinstvo nije stvar mehaničkog dogovora, niti sentimentalne priče o "neophodnosti pomirenja". Posebno je to teško kada se deo naroda pretvori u razbesnelu masu, spremnu da ruši, lomi i linčuje neistomišljenike. Kako im prići, kada te oni gledaju kao smrtnog neprijatelja, izdajnika ili plaćenika čistog zla? Zbog toga, rodoljubi koji brane srpsku državu i spolja i iznutra moraju da konkretno pobede ove protivnike i tako sačuvaju Srbiju od rušenja. Da smo to uspeli 1903. ili 1945. godine, sačuvali bismo nacionalno jedinstvo, stabilnost i miran život naše otadžbine... Neki put je postignuta pobeda jedini put ka rešenju, jer je prekasno za ubeđivanje i sentimentalni pristup drugoj strani. Naravno, to će biti moguće samo ako i država bude umela, znala i htela da se brani i odbrani, primenjujući važeće zakone i Ustav, uprkos svim pritiscima sa strane. I onda ćemo moći da, svi zajedno, izgradimo to neophodno nam jedinstvo, uz poštovanje demokratskih pravila da se vlast bira, pa i menja - samo na izborima. A sve to u svetosavskom duhu, kojim živimo, evo već preko osam vekova...

Ne skrivate da podržavate politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića, zbog čega ste često na meti napada. Kako se nosite s tim?

Bokan: Od kada sam se vratio iz Amerike, samim početkom raspada bivše, one velike Jugoslavije, ja se suočavam sa najrazličitijim očekivanjima, klevetama i zahtevima. I na to se mora navići i to mora podneti svaki Srbin, spreman da stvarno učestvuje u sudbini svog naroda... A, priznajem, nikada nije bilo toliko mržnje, uvreda i netolerancije drugačijeg mišljenja kao sada. Jer smo danas na meti svih onih koji ne mogu da podnesu smirivanje naše situacije, jačanje i stabilizaciju jedne sve snažnije Srbije. Naročito ih iritira postojanje tako snažne i iskusne ličnosti na čelu srpske države, kao što je naš demokratski izabran predsednik Aleksandar Vučić... A uz to su im na raspolaganju i moćne društvene mreže, koje su sasvim nov faktor savremenih medija i moderne politike. Ovakav organizovan i sistemski podržavan napad preko internet mreža je sve teže i teže podneti i preživeti. Tako nešto ranije nije postojalo i u neposrednoj budućnosti će morati da se nađe optimalno, realno rešenje za ovako komplikovanu situaciju. A početak tog rešenja je svest o komplikovanosti i važnosti ove borbe i angažovanje najsposobnijih i najkreativnijih među nama za učešće u takvim bitkama...

Za Pionirski park ili kako ga zovu "Ćacilend" predsednik je više puta rekao da je simbol slobode i otpora. I Vi ste bili tamo nekoliko puta, kako biste Vi opisali to mesto koje je mnogima trn u oku?

Bokan: Prostor između palate Predsedništva i veličanstvenog zdanja Narodne skupštine je, u stvari, simboličko, ali i sasvim praktično središte poslednje odbrane Srbije pred jedva skrivenim planovima ovdašnje obojene revolucije. Njima je potreban beogradski Majdan, po tragičnom modelu kijevskog trga, čijim bi zauzećem mogli da pređu u poslednju fazu i zadnji čin nasilnog preuzimanja vlasti. I u tome su sada sprečeni, samoorganizovanom akcijom naših sunarodnika koji ne žele da nam se dogodi ovakav krvavi scenario. Zato su ovi beli šatori linija poslednje odbrane naše zemlje, front istinskog otpora uličnom državnom udaru koji nam se priprema. A sve je još snažnije istaknuto činjenicom da se baš u tom parku nalazi originalna vojna osmatračnica srpske Vrhovne komande na Solunskom frontu. Pa to još više ističe važnost ove odbrane našeg postojanja u istoriji... Zato su i krenuli napadi na ljude koji su se usudili da se suprotstave ovom scenariju, na one koji će se i fizički suprotstaviti, ako bude potrebno, takvim namerama i "ukrajinskom scenariju". Pa se tako počeo i koristiti izraz "Ćacilend", nedostojan ovakve priče i dubokog smisla tog živog zida u formi ove šatorske tvrđave koja ne prepušta rezultate izbora odlukama i hirovima nekakvih plenuma i zborova, iza kojih se krije čarobnjak iz Oza, sa svojim tajnim namerama i mračnim željama...

Alo

 

Kako biste nazvali taj park umesto ovog posprdnog imena?

Bokan:Taj park treba nazivati Parkom vrhovne komande, Parkom pobede, Parkom solunske Osmatračnice, Parkom slobode i otpora, Antimajdan... ili na neki od tome sličnih imena i opisa. Da ne bude više zabune u pravilnom razumevanju toga što nam se tamo stvarno događa. Sve i počiva oduvek na pravom i istinskom imenovanju ličnosti i događaja, po njihovoj stvarnoj meri i smislu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI