Ušli smo u hram, otkrili mošti, a crkvom se raširio miomiris! Ovo je priča o manastiru u kome bolesni ozdrave, a zdravi odu sa utehom i mirom

Čitav manastirski kompleks bio je u lošem stanju. Bez reči, svima je bilo jasno na prvi pogled da nas čeka ozbiljna i mukotrpna obnova. Ozbiljna jeste do danas, mukotrpna nije bila ni jednog trena, jer su nas Svetitelji nesebično pomagali i to i danas čine.

Privatna arhiva

Iguman Dimitrije Plećević , Foto: Privatna arhiva

Dva najsnažnija i prva tumanska utiska bili su čovek i sveci. Pod čovekom podrazumevam staru, nepokretnu i namučenu staricu, nekadašnju igumaniju m. Serafimu. Kao i sam manastir, i starica je bila u stanju zrelom za temeljnu brigu.

Ispod teških uslova i života, pod pokrivačem na dotrajalom krevetu bila je starica, po godinama baka svima nama, iz koje je zračila vera i neuništiva snaga. Vremenom se sve to takvim i pokazalo.

Sa vremenske distance i nekoliko godina nakon njene smrti, mogu reći da nam je mati Serafima bila veliki ukras i podrška, uzor nepokolebljivog trpljenja i živa duhovna veza sa starim tumanskim monaštvom kroz vekove. Kroz njenu ličnost mi smo primili tumanski blagoslov i tapiju.

Alo!

Knjiga, Foto: Alo!

Susret sa Sv. Zosimom uzdrmao nam je svaki delić ličnosti. Zajedno smo ušli u hram, otvorili i otkrili svete mošti. Crkvom se razlio miomiris. Iz zlatnožutih moštiju javljao se neuništiv život. Od groba starca Jakova izlivala se milina i sve nas obasjavala. Utisak tih dana bio je: okolnosti teške, uslovi nepovoljni, posla preko glave, a radost neizmerna i sve je teklo sa lakoćom. Napokon smo odahnuli. To je bilo to. Nakon nekoliko selidbi, osetili smo da negde pripadamo, da smo došli u svetinju koja nas je primila. Dakle, stigli smo kući.