Bitka na Košarama bila je pakao, tokom više od 60 dana opsade borilo se nas 115 protiv 2.000 Šiptara i mudžahedina, gledali smo kako nam drugovi živi gore na prvoj liniji fronta, ali smo uspeli da odbranimo granicu!

Ovako svoju ispovest, tačno 20 godina od početka epske bitke, počinje vodnik Saša Radojević, zamenik komandira karaule Košare. Tog ratnog proleća 1999. godine Saša je bio mladić od 19 godina, ali je posle ranjavanja komandira Dejana Agočevića morao da preuzme odgovornost za više od sto golobradih vojnika.

Radojević kaže da su 9. aprila 1999, kada je počeo napad na karaulu, svi graničari imali samo jedan cilj, da odbrane svoju zemlju. On je imao i motiv više jer je 50 kilometara iza linije fronta bio njegov rodni grad Peć.

- Došao sam u karaulu Košare na mesto zamenika komandira, ali je već na samom početku bitke komandir ranjen, pa je sve ostalo u mojim rukama. Imao sam samo 19 godina i zajedno sa još 115 vojnika istog uzrasta branio sam karaulu od 2.000 neprijateljskih vojnika, koje su činili vojska Albanije, dve brigade OVK, brigada plaćenika iz arapskih i muslimanskih zemalja i NATO pakt, koji im je sve vreme pomagao tako što nas je besomučno zasipao bombama - kaže Radojević i opisuje prve dane opsade:

- Napad je počeo 9. aprila, neprijatelj je prvo krenuo na karaulu "Morina", gde je otišlo kompletno naše pojačanje, a potom su svim silama udarili na Košare, koje smo samo mi branili. U prva dva dana i jednu noć, koliko je trajao početni nalet, nismo ništa ni jeli ni pili, samo smo snegom vlažili usta da ne dehidriramo. Sve vreme smo neprekidno bili u rovovima i suprotstavljali se deset puta brojnijem neprijatelju.Nakon početnog udara srpski vojnici su se povukli 800 metara i tu liniju držali su sve do samog kraja rata. Naš sagovornik nam je objasnio da je strahote koje su se događale tokom više od 60 dana bitke gotovo nemoguće rečima objasniti.

- Napadali su nas konstantno i praktično niste mogli da izađete iz rova, ni da predahnete. Udarali su po nama iz sveg artiljerijskog naoružanja koje je imala vojska Albanije, a najgore je bilo kada nas je NATO obasipao bombama. Gotovo je nemoguće opisati osećaj kada padne bomba iz aviona na nekoliko stotina metara od vas. Detonacija vas podigne kao pero, nekoliko sekundi potpuno bespomoćni lebdite u vazduhu i potom samo padnete na zemlju i čekate sledeću eksploziju, koja može da vas košta života. Najstrašnija scena je bila kada je pogođen naš položaj kod graničnog kamena C-4. Četiri dana je gorelo kompletno rastinje. Kada sam uzeo dvogled, u tom niskom rastinju sam video saborce kako živi gore, jer su na njih bacali bombe sa napalmom. To je bila scena koju nikada neću zaboraviti. Takva surovost da nekoga živog spališ i ne daš mu nikakvu šansu je retka čak i u najsurovijim ratovima - kaže Radojević.

Ovaj hrabri vodnik dodaje da nije bilo mnogo vremena za strah, brigu za bližnje ili za razmišljanje o gladi i žeđi jer je svako od njih mislio samo o tome da ne smeju da dopuste proboj neprijatelja makar ih to koštalo života.

- Strah je nešto prirodno, ali ga mi u onoj situaciji nismo osećali često. Možda jedino kada donesu mrtvog nekog vašeg saborca sa kojim ste pričali pre sat vremena. Onda shvatite da i vaš život može da ode u trenu. Međutim, najviše razmišljate o tome kako morate da odbranite svoju zemlju. Znali smo da, ako nas nadjačaju, od Kosova više nema ništa. U tom slučaju počinje kopnena invazija. Ne bismo imali ni onu rezoluciju 1244. Rodom sam iz Peći i mogu da kažem da smo mi tamo imali osećaj da branimo svoje kuće, nešto naše što po cenu života ne smemo da prepustimo neprijatelju. Tek tokom retkih prekida paljbe obuzmu vas misli da vašoj porodici ne možete da se javite i da možda tuguju i misle da ste mrtvi - kaže on.

Dečani stalno u glavi

Kaže da su i on i njegovi saborci bili svesni da je nedaleko iza njihovih leđa manastir Dečani i da bi ga Albanci sigurno oskrnavili ako bi ih probili na Košarama.

- I meni i mojoj braći u rovovima su svaki dan u glavi bili Visoki Dečani. Da su nas probili, Albanci bi sigurno napali i oskrnavili taj manastir jer im je trn u oku. Nismo smeli da dozvolimo da se to dogodi sa našom svetinjom. To su neke stvari koje se brane životom - smatra Radojević.

Radojević kaže da su tek kada je potpisan Kumanovski sporazum i kada je napokon završena bitka za Košare postali svesni koliko ljudi je poginulo i ranjeno. Bitka je zvanično trajala 63 dana, ali je dejstava bilo i četiri dana po potpisivanju sporazuma, što znači da su on i njegovi drugovi 67 dana bili pod opsadom.

- Dok traju borbe, pomažete ranjenima, izvlačite mrtve i ne razmišljate puno o svemu tome. Međutim, tek kada se sve završilo postali smo zaista svesni koliko nas više nije tu. Reći ću vam samo da smo se, od nas 115 sa početka, mi koji smo ostali na kraju vratili u jednom autobusu - opisao je Radojević kako je izgledao povratak sa Košara.

Tvrdi i da bi dan-danas pre izgubio život nego ostavio svoje drugove na cedilu i pobegao sa Košara.

- Izabrao sam da budem vojnik i to nije lako zanimanje, ali je časno. I sada, ako me pitate 2019. godine, pre bih izabrao da sam poginuo u onim rovovima nego da sam ne daj Bože pobegao sa Košara, napustio svoje drugove i saborce i izdao svoju zemlju. Sada makar ponosno živim - podvukao je Radojević.

Ginuli Mađari, Crnogorci, muslimani

Ovaj hrabri vodnik priznaje da Košare nisu branili samo Srbi već i brojni drugi narodi iz bivše Jugoslavije.

- Ne želim da budem neiskren. U svojoj jedinici sam imao Mađara, koji su fenomenalni borci. Pa moj kuvar je, pošto nije bilo više kuhinje, uzeo pušku i ostao sa nama da se bori. Tu je i nemali broj Crnogoraca, među kojima ima i onih muslimana iz Rožaja. Svi ovi ljudi različitih vera su branili Košare barabar sa nama do poslednjeg dana i to ne sme da se zaboravi - kaže Radojević.

Istuširao se jednom za 67 dana

Osim toga što su retko jeli i pili, junaci sa Košara nisu imali ni kada da se presvuku ili istuširaju.

- Tokom cele bitke sam samo jednom za 67 dana, za vreme prekida paljbe, napustio položaj i otišao da se istuširam i presvučem. Slična situacija je i sa ostalim vojnici. Kada ugrabite koji minut vremena, pojedete nešto ili popijete vode, sve drugo nemate kad - iskren je Radojević.