OVO JE JEDINI SRBIN IZ RATNIH 90. KOJI JE USPEO DA OBRLATI KLINTONA! Uradio je tada nemoguću stvar za SRBE

Miloš Šupica rodom je iz Like. Kao osmogodišnjak ostao je bez majke koju su ustaše ubile 1944. godine. Sa 14 godima Miloš odlazi u Kostolac na zanat, a sa 19 napušta Jugoslaviju. 

Youtube/RTS Program za dijasporu - Zvanični kanal

 

Miloševi preci su krajem 19. veka iz Like trbuhom za kruhom otišli za Ameriku ali su se mnogi vratili za Srbiju u 1. svetskom ratu, da bi se kao dobroviljci pridružili svom narodu.

Youtube/RTS Program za dijasporu - Zvanični kanal

 

Kada ste prvi put otišli za Ameriku i kako ste dobili vizu?

U Sjedinjene Američke Države sam prvi put došao 1. maja 1957. godine, a pre toga sam dve godine živeo u Austriji i Nemačkoj. Ko je u to doba želeo da emigrira za Ameriku, čekao je za vizu 10, 15 ili više godina. Našao sam kontakt od naših zemljaka u Nemačkoj da se može emigrirati za dve godine ako pokažem ugovor da radim u rudniku. 

Rešio sam da to uradim, da potpišem ugovor i da radim u rudniku u Esenu, tada u Zapadnoj Nemačkoj. Kada je ugovor prošao, dobio sam vizu za Sjedinjene Države u Dizeldorfu. Bio sam mlad, tek sam bio navrši 21 godinu, ali kada se sada setim kako je to sve isplalo, to je bilo kao prodaja belog roblja. Aamerikanci su plaćali Nemcima da dobiju kvalifikovane radnike.

U Americi ste imali lanac auto servisa i kroz taj posao ste 
stekli važne kontakte. Kada ste se prvi put odlučili da se 
uključite u humanitarne aktivnosti?

Tačno je. Imao sam četiri automehaničarske radnje za popravku automobila i prodaju auto delova. U humanitarni rad sam bio uključen i pre rata u Bosni pošto sam bio član crkvene uprave SPC u Sakramentu, ali naš sveštenik i ostali članovi crkve se nisu mnogo zalagali da pomognu Otadžbinu. Više su se brinuli da odgajaju mlade Amerikance pravoslavne vere. I da ih nauče igrama i pesmama, zatim kako da prave gibanice i peku prasiće i jagnjiće.

To sam video kao da nemaju nikakvo interesovanje šta da urade za omladinu u Srbiji, već su samo mislili na sebe. Kada je počeo rat, odmah sam se angažovao da pomognem one koji su tokom njega stradali, kao i decu čiji su očevi stradali u avijaciji Republike Srpske Krajine, kod generala 
Živomira Ninkovića.

Kroz kontakte sa mnogim doktorima i osobama drugih profesija, uspeo sam da pošaljem 50 kontejnera nove medicinske opreme vredne milione dolara, što nijedan pojedinac ili organizacija u srpskoj dijaspori nisu uspeli. Mnoge druge stvari sam uradio, ali jedna od najvažnijih je bilo dovođenje ranjenika na besplatno lečenje u Sjedinjene Države, kao i dece koja nisu mogla da 
se leče u Otadžbini.

Sveukupno ih je bilo 136 koji su posredstvom humanitarne organizacije „Spasimo srpsku decu“ došli na besplatno lečenje u Ameriku.

Da li je tačno da ste prvi Srbin koji je u ratnim devedesetim 
uspeo da dođe do tadašnjeg američkog predsednika Klintona i 
kojim povodom?

Istina je. Bio sam prvi Srbin koji je to uspeo da uradi. Drugi su pokušavali pismima da ugovore sastanak sa njim, ali se on na to nije odazivao.

Jednostavno sam to uradio kada sam video da u Sjedinjene Države dolaze Hrvati i muslimani iz Bosne, ali da Srbi nisu mogli jer su Srbe smatrali neprijateljima. Smatrao sam da je to velika nepravda i nešto pokvareno, kao mućak, s obzirom da smo ih branili u Drugom svetskom ratu.

Otišao sam na aerodrom gde su većinom dolazile osobe iz Hrvatske i Bosne pitajući ih kako su dolazili u SAD. Rekli su mi da je to bilo preko IOM (Međunarodne organizacije za migracije) i rešio sam da nađem njihove kontakte u Beogradu i u Americi. Prvi kontakt iz te organizacije dobio sam od jedne žene poreklom iz Argentine.

Obećala je da će urediti da ćemo moći da dovodimo i srpske ranjenike u SAD i da će promeniti postojeći američki propis u vezi sa Srbima. Nije uspela to. Posle je išla da se žali i u Ženevi, ali ni tamo nije uspela. U telefonskom razgovoru mi je kazala da je udarila u zid. Rešio sam ili da srušim taj zid ili 

da napravim rupu u njemu. 

Kada je Klinton dolazio u vojnu bazu u Sakramentu, rešio sam da se nađem sa njim i da utičem na njega da promeni taj propis. Ištampao sam neke letke u vezi sa nepravdom prema Srbima, delio sam ih na tom skupu i kada su me tamo pitali šta je to, rekao sam da je to Klintonov propagandni materijal.

Foto: Printscreen PBS News

 

U suštini, na tim lecima je bila priča o pogibiji srpskog naroda u Jasenovcu. Svi su imali neke dozvole ili propusnice na grudimima, a ja nisam. Stavio sam dve male zastavice na svoj džep, tako da je uspalo da sam veliki patriota.

Uspeo sam da dođem do samog predsednika kroz masu od 10 hiljada ljudi i da se rukujem sa njim. Narod nije dozvoljavao da neko dospe ispred njih, ali 
sam se pravio da sam deo Klintonovog tima, da delim letke i onda su me propuštali ispred njih. Kada sam se među prvima rukovao sa Klintonom, odmah sam mu rekao da bih želeo da se žalim na postupak njegove administracije da svima dozvoljavaju da dođu u SAD, ali ne i Srbima.

Youtube/RTS Program za dijasporu - Zvanični kanal

 

Odgovorimo mi je da to nije tačno i da i oni mogu da emigriraju u Ameriku. Kazao sam da je to tačno, ali da čekaju od pet do 10 godina za to. Mene, u stvari, nisu interesovale takve vize već one koje će omogućiti da srpski ranjenici dođu u SAD na lečenje, pošto sam već obezbedio lekare i bolnice koji su bili spremni da ih besplatno leče.

Počeo je da gleda levo i desno i hteo je nešto da kaže, ali sam ga u tom trenutku uhvatio za ruku i rekao mu: Znači obećavate da ćete pomoći?

Doveo sam ga u jednu nezgodnu poziciju i to pred novinarima, dok su kamere bile uperena ka nama dvojici dok smo razgovarali. Novinari uvek žele da čuju informaciju, bez obzira da li je dobra ili loša.

Naravno, Klinton je to znao i mahnuo je rukom jednoj osobi da dođe do njega. Došla je jedna dama srednjih godina koja se zvala Kristi Keni koja je bila zadužena za bezbednost Zapadnog krila Bele kuće u Vašingtonu. Kazao sam mu:

Gospodine predsedniče, obećavate da ćete pomoći? Ukoliko to ne uradite, zakucaću se na krst ispred Bele kuće, a ako i to ne pomogne, isto ću to uraditi ispred zgrade UN u Njujorku.

Kazao mi je:

Dobro, dobro. Ova gospođa će uraditi sve za tebe. Samo joj kaži šta želiš.

Pustio sam mu ruku i iz poštovanja sam mu rekao: Hvala gospodine predsedniče.

Možete samo da zamislite šta bih mu najradije tada rekao. Posle nedelju dana sam dobio telefonski poziv iz Bele kuće u kome me obaveštavaju da je 
predsednik Klinton odobrio da i Srbi mogu da dolaze na lečenje u 
Ameriku. Osobu koja mi je to javila sam pitao da li može to da mi pošalje napismeno. Rekao mi je: Zar mi ne veruješ? Odgovorio sam mu da nije to u pitanju, već da samo želim da se hvalim pred prijateljima kako je predsednik duhovit i kako uvek želi da pomogne. Onda mi je to i poslao. 

Posle kratkog vremena uspeo sam da u Kaliforniju dovedem prvih osam ranjenika na besplatno lečenje. Prvo sam lobirao kod doktora da mi ne naplaćuju za svoj rad, a kada su se oni složili, tražio sam to i od bolnica koje su videle da je Klinton odobrio propis da i Srbi mogu da dolaze na lečenje u SAD.

Youtube/RTS Program za dijasporu - Zvanični kanal

 

Naravno, odmah sam morao da se snalazim kod koga će te osobe biti smeštene dok su na lečenju.

Moja žena i ja smo se složili da ta prva grupa ranjenika dođe kod nas i da im obezbedimo i hranu što nije bila velika stvar. Druge ranjenike sam smestio kod jednog Italijana, jednog Amerikanca i kod naših ljudi.

Posle te prve grupe, počeo sam da lobiram za dolazak druge grupe ranjenika, ali je teško išlo da ubedim Srbe da se uključe u to. Na kraju sam uspeo da dobijem pomoć od sveštenika u Freznu koji je rođen u SAD i koji ima sasvim drugačiji pogled na humanitarni rad. 

Naknadno sam dobio pomoć od Američke pravoslavne crkve u koju su dolazili Rusi, ali i Srbi takođe. Oni su odmah ponudili da kuću koju su koristili za druženje omladine preurede u prostorije u kojima će ranjenici spavati i hraniti se. Moja žena Barbara je kuvala veliki lonac hrane da ranjenici imaju za dan-dva. Naravno, i drugi parohijani crkve Sveti krst su im donosili hranu ili odeću.

Ta je crkva najviše pomogla u snabdevanju i dan-danas šalje skromnu pomoć. Nijedan mesec od tada nisu propustili da pošalju pomoć. Ta pomoć je bila 50 ili 100 dolara, ali kada sam slao medicinski materijal, oni bi dali sto ili više dolara da se tim novcem plati prevoz do Srbije. Tako i do dan-danas, oni me pomažu i zahvalan sam im na tome.

Na internetu sam naišao na jedan Vaš intervju gde ste rekli da 
ste i u porodičnoj kući gde ste živeli sa suprugom imali 27 
ranjenika i da je Vaša supruga u svemu tome pomagala. Koliko je 
bilo teško podrediti lični i porodični život jednom tako 
humanom gestu?

Istina je da sam imao toliko ranjenika i istina je bila da je to bila velikaobaveza.

Moja žena je videla u kakvoj situaciji su bili ranjenici (bez jedne ruke ili noge, ili bez oka). Bilo je i male dece sa majkama. Ona je želela da to uradi ne samo što sam Srbin i njen muž već i što je osećala potrebu da pomogne takve osobe. Bila je glavna osovina mog rada.

Youtube/RTS Program za dijasporu - Zvanični kanal

 

Naravno, i moji sinovi i ćerka su to trpeli, ali su shvatili šta znači to pomagati onima kojima je potrebna pomoć. Dvoje od njih su bili na univerzitetima na školovanju, dobili su stipendije jer su bili među najboljima u svojoj generaciji.

Ćerka Kolet je studirala medicinsku struku, tako da je zavolela taj rad. Do 
dan-danas učestvuje u tome da donosi pomoć u Srbiju, pošto je njena struka socijalno staranje. Bio sam sretan da su bili odlični đaci, da nisam morao da plaćam univerzitete u SAD koji su strahovito skupi. 

Humanitarni posao je veoma težak, posebno sa ranjenim osobama ili 
onima koji imaju zdravstvene probleme. Ali je takođe i veliko zadavoljstvo kada čovek uradi nešto ovako osobama koje imaju potrebu da im se pomogne. Čak smatram da tim dobrotvorima to i produži život, jer nemaju vremena da razmišljaju o nečemu drugom.

Živite u Americi, zemlji koja nas je bombardovala i čije 
posledice osećamo i dan-danas. Generacije su se rađale sa 
deformitetima i stradale što od osiromašenog uranijuma, što 
zbog nedobijanja adekvatnih lekova zbog silnih sankcija. Da li 
smatrate da je svet dovoljno upoznat sa svim stradanjima nedužne 
srpske dece?

Ovo je najvažnije pitanje koje ste me do sada pitali. Veoma sam upoznat sa bombardovanjem koliko je narod nastradao, koliko su Srbima i srpskoj državi nepravde naneli ne samo Amerikanci već i naše komšije koje su izdale našu otadžbinu, bivšu Jugoslaviju.

Ali, svi su mislili da će imati standard života kao Amerikanci ili Šveđani. Tek sada vide šta su im tada obećavali, a kako sada žive. 

Više ne mogu da kupuju suve šunke, slanine ili hleb kao što su to mogli da dobiju od Srbije u bivšoj Jugoslaviji. Čak nemaju ni tako zdrave proizvode koje su proizvodili u svojoj zemlji pošto su ih SAD i države zapadne Evrope naterali da prihvate njihove standarde u ishrani. Sada ih Evropa gura tamo gde ne žele da idu, ali moraju.

Kao neki generali koju naređuju vojsci. Oni nisu samostalni. Verujem i znam slučajeve poznanika Hrvata koji se sada kaju što se to tako desilo. Ali, ne trebamo nikad više da ih primimo u savez Srba, Hrvata i Slovenaca kao što je to učinio Aleksandar Karađorđević da bi imao veću kraljevinu. On je to skupo platio svojim životom i raspadom te kraljevine.

Dobio je ono što je hteo. Mnoge stvari nije ni želeo, ali je ipak zbog toga nastradao. I dan-danas porodica Karađorđević, na čelu sa Aleksandrom i grkinjom Katarinom, se još uvek bori za obnovu kraljevine. Smatram da ljudi koji žive u Srbiji i posebno u dijaspori to ne žele, već da žele da idu napred, sa boljim sistemom vladavine. 

Pitate me kao Srbina da li znam da su nas bombardovali sa osiromašenim uranijumom. Nije me iznenadilo što me to pitate i kada kažete osiromašeni uranijum. Reč osiromašeni je ovde najbitnija. Smatram da znam mnogo više o tome čak i od mnogih Srba koji koriste taj izraz. Nije bacan osiromašeni uranijum i sada ću Vam reći zašto tako mislim.

Youtube/ Al Jazeera Balkans

 

Imao sam priliku da pregovaram sa našim bratom Oliverom Ivanovićem koji je zastupao Srbe na Kosovu i Metohiji i Vilijamom Nešom koji je tamo zastupao Zapad. U razgovoru u njegovoj kancelariji, sa mnom su bili Oliver Ivanović i inženjer Tihomir Janković, koji je naknadno došao u Srbiju jer više 
nije mogao da trpi te nepravde u SAD. Vodio sam pregovore da UNMIK pusti naše zarobljenike koji su bili u zatvoru u Kosovskoj Mitrovici. Na početku razgovora sam rekao gospodinu Nešu da oni nemaju pravo da ih zatvaraju i da im sude.

Pitao me je kako to da se toliko brinem za srpske zatvorenika, a da ništa ne kažem u vezi sa Albancima koji su zatvoreni u požarevačkoj Zabeli.

Odgovorio sam mu da nisam znao da ima toliko albanskih zatvorenika u Zabeli i da bi ih trebalo pustiti ukoliko su nepravedno zatvoreni.

Najvažnije što želim da kažem je to da sam pitao Vilijama Neša šta je to osiromašeni uranijum sa kojim su bombardovali Srbiju. Dalje sam ga pitao da li je siguran da je taj uranijum osiromašen.

Youtube/Radio-televizija Vojvodine

 

Potvrdio mi je da jeste. Onda sam ga u jednom jako važnom pitanju pitao da mi objasni kako se taj uranijum osiromašuje pre nego što ga stave u bombe.

Znao sam da on za to nema odgovor. Kazao mi je da nema procesa za to tj. za osiromašenje uranijuma. Moje pitanje je onda bilo zašto ga onda zovu osiromašeni. Rekao mi je da će mi to objasniti.

„Evo zašto ga tako zovemo. Bacimo malu količinu na Prištinu, malu količinu na Štrpce, malo na Beograd. Drugim rečima ne bacimo veliku količinu na jednom mestu, kao da smo bacili atomsku bombu“.

Na to sam mu rekao: Gospodine Neš, to nije osiromašen uranijum. Mogu da Vam pokažem da je to greška. Vi zavaravate Evropu i čak i svoj narod. Već 
sam smislio kako da mu to dokažem. Pitao sam ga da nam neko iz njegove administracije skuva kafu i on je rekao bi i on želeo jednu. 

Naručio sam kafu sa mlekom i šećerom, kako je i on uradio. To mi je poslužilo da mu dokažem da uranijum nije osiromašen. Sekretarica nas je poslužila američkom kafom. Kada je donela kafu, donela je i mleko i šećer i kašičicu.

Kazao sam mu:

Nisam Vas poslužio kafom, pošto niste kod mene u kući, ali bih želeo da Vas poslužim sa šećerom. Složio se. Pitao sam ga koliko bi šećera želeo na šta je odgovorio da mu je dovoljna jedna kašičica. Uzeo sam je i samo na vrh 
sam stavio šećera koji sam stavio u njegovu šolju. Tako sam ponovio nekoliko puta. Zamolio sam ga da proveri da li je kafa slatka. Probao 
je i rekao mi da nije dovoljno. Dodao sam još šećera što je bilo oko veličina jedne kašičice.

Probajte sad, rekao sam mu. Potvrdio mi je da je sada dobra, dovoljno slatka. Po prvi put me je pitao, šta sam time želeo da kažem i da li sam advokat.

Odgovorio sam mu da nisam. Za sebe je rekao da je advokat iz Floride.

„Pošto ste advokat, reći ću šta sam želeo da Vam kažem, šta sam želeo da pokažem stavljanjem malo po malo šeđera što je na kraju bilo jednako jednoj kašičici.  „Kao što vidite, kao što sam šećer ubacivao nekoliko puta, to je 
isto kao kada ste po malo bombardovali na više lokacija, ali je u zbiru jednako atomskoj bombi bačenoj na Hirošimu.

Te granate i ti meci koji su korišćeni protiv tenkova i drugih vozila su toliko 
ozračivali ta vozila da je vojnicima govoreno da im ne prilaze. Drugi dokaz je da je američka vojska imala specijalna odela koja je koristila prilikom bombardovanja Srbije, što čak nisu kazali svojim saveznicima, kao što su Kanađani, Italijani i ostali, koji su oboleli od atomskog zagađenja i koji su ih tužili što su oboleli odraka.

Čudi me da i Srbi još uvek koriste izraz osiromašeni uranijum. Ako veruju u to, onda mogu da veruju i Pinokiju.

Znam, i srpski narod to zna, jer su bili očevici toga. Mnogi narodi sveta i Amerikanci ne znaju za to, čak se ne sećaju i da je bio rat u kome je NATO bombardovao tadašnju Jugoslaviju i Srbiju. Ti narodi ne znaju ni šta se dešava njihovim sunarodnicima.

U Americi godišnje umre oko 100 hiljada ljudi u pucnjavama i mnogo više od 
korišćenja droge. Narod ne zna šta se dešava u njihovim zemljama, a  posebno u nekoj tamo Srbiji. Malo su više bili informisani o stradanjima naroda tokom rata u Bosni. 

U doba korone ste pokrenuli akciju „Jedan od hiljadu“. Možete li 
za naše čitaoce otkriti o čemu je reč i da li u budućnosti 
planirate neke aktivnosti?

U doba korone nismo lobirali za nju već smo želeli da pomognemo porodice boraca koji su poginuli ili dali delove svog tela u odbrani Srbije, koji su odbranili svoj narod i srpsku decu.

Oni su ti koji su uspeli i vodili najveće borbe u istoriji čovečanstva. Borbe atomskog doba. Nijedna vojska u srpskoj istoriji nije imala veće protivnike 
nego srpske vojska u doba napada na Srbiju 1999. godine.

Srpska vojska je takođe stradala tokom prvog i drugog svetskog rata, ali su ove borbe devedesetih bilo mnogo intenzivnije. Srpski generali su morali da 
primene sasvim drugačije sisteme kako bi odbranili svoj narod.

U Drugom svetskom ratu su se generali, kao što je na primer bio general 
Dragoljub Mihailović, branili od mitraljeza, a ne kao 1999. godine od 
uranijumske municije.

Youtube/Телевизија Храм

 

Generali Delić, Ninković. Đukić ili Mladić i Pavković, su vodili sasvim opasnije borbe nego Draža ili drugi generali pre njega. Oni koji to ne razumeju ili ne priznaju ne znaju šta se dešavalo u tim bitkama, da su mogli da iskuse napad 19 zemalja sveta na jednu malu Srbiju i njenu vojsku. Svi su podneli muke, ali je ovaj rat bio nešto sasvim drugo, nešto jače, nešto opasnije.

Srpska nacija je zahvalna i ponosna na te borce koji su se borili sa najvećim 
neprijateljem u srpskoj istoriji. Ima naroda koji bi istoriju opisali na neki drugi način, ali ovo je bio jedan najveći rat za srpski narod. 

U organizaciji „Spasimo srpsku decu“ trenutno radimo da pomognemo 
slepu decu za novogodišnje i božićne praznike. U tome nam se priključila i Srpska narodna odbrana iz Čikaga. Prvo smo se obratili organizaciji Lajf lajn takođe iz Čikaga, koju vodi Katarina Karađorđević, ali su nam rekli da tu slepu decu mogu da pomognu samo sa igračkama.

Smatram da igračke ne mogu da pomognu da ne ozebu. Neće Barbika i Ken da ih ugreju. To je njihova stvar i njihova privilegija kako žele, ako smatraju da su igračke najpotrebnije. Mi u tome nismo uključeni sa njima. Uspeli smo da pomognemo i više nego što je udruženje slepih u Kruševcu očekivalo.

Takođe, radimo na tome da toj slepoj deci u još nečemu pomognemo, ali ćemo o tome pričati kada to još malo uobličimo. Možete kontaktirati i sekretara Udruženja slepih u Kruševcu šta smo uradili u vezi sa ovom akcijim, koja Vam može poslati i neke fotografije.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI