Zbog mog Radničkog se u „Radovanu Trećem“ igrala košarka

Kao jedan od najboljih i najtrofejnijih košarkaških trenera mogao je da bira brojne privilegije koje su mu nuđene u sedam evropskih zemalja u kojima je radio. Umesto lagodnog života u Francuskoj, Španiji ili Rusiji, Božidar Maljković (68) bez razmišljanja se prihvatio đavolski teškog posla - unapređivanja srpskog sporta. Već četvrtu godinu uspešno rešava nagomilane probleme, sa mnogima tek treba da se uhvati ukoštac, ali iskustva, znanja i energije, itekako ima.

Aktuelni predsednik OKS-a ugostio je novinare „Alo!“ u olimpijskoj kući i počastvovao nas životnom pričom i detaljima koje je prvi put izneo u javnost.

Jedan od njih je i da mu je svojevremeno nuđeno mesto u masonskoj loži Francuske...

- U Limožu sam, uz osmeh i uvažavanje, odbio ponudu da budem mason! Pre svega mi se nije dopalo to što nema nijedne žene. I dalje ponekad sedim s tim ljudima, ali neću u masone zbog svoje logike. Svako ima pravo na slobodu, da bira šta će da bude. Neko je lopov i prevarant, neko pošten čovek, intelektualac, stručnjak u svojoj profesiji... I ovde imam poziv od rotari kluba da se priključim. Bilo je ideja da budem i počasni konzul nekih zemalja u kojima sam radio, ali me to nikada nije interesovalo. Pored trenerskog poziva, izabrao sam mesto predsednika OKS-a i nisam se pokajao - kaže Božidar Maljković.

Čime ste želeli da se bavite pre trenerskog poziva?

- U mladosti sam hteo da budem advokat. Još kao klinac sam se družio sa najboljim pravnicima i sada sam često u njihovoj blizini. I primetio sam, baš kao kod glumaca, da te dve profesije spaja jedna crta - većina su vrhunski intelektualci i pri tome izuzetno duhoviti ljudi. Naravno, ponosan sam što je košarka postala moj život.

Poznato je da posebno cenite srpske glumce?

- Oni su genijalni. Jedina im je mana što govore srpski, da pričaju na engleskom, francuskom, španskom, bili bi vedete na svetskom nivou. Obožavao sam Pavla Vuisića, Batu Stojkovića, Boru Todorovića, a posebno Zorana Radmilovića.

Pretpostavljamo, mnogo puta ste u pozorištu gledali „Radovana Trećeg“?

- Bezbroj puta sam plakao od smeha uz Zorana Radmilovića. Ja sam završio Drugu beogradsku gimnaziju i poznajem ljude koji nisu propustili nijednu predstavu „Radovan Treći“. Sećam se da je Zoran, primetivši mene i moje igrače iz Radničkog u sali, napravio improvizaciju - zgužvao je neki papir i horogom ga ubacio u kantu za smeće!

Koliko trener mora da bude i glumac?

- To je sastavni deo našeg posla. Kad u subotu izgubiš utakmicu u drugom produžetku, već u nedelju moraš da se pojaviš uzdignute glave, da pokažeš igračima da si profesor, a ne krivac. Iako ti se srce cepa, ne smeš da dođeš na trening neraspoložen. I moraš da znaš da motivišeš igrača, da mu šapneš na uvo: „Hajde, majstore, ovo je tvoje veče.“ Zato ja trenersku tablu nikad nisam koristio, niti šarao po njoj. Neka crtaju Pikaso i ostali, trener mora da zna da dopre rečima do igrača, do njegovog srca, glave. Primetićete da tokom tajm-auta ionako niko ne gleda u tu tablu.

Košarkaši su se od svih sportista uvek intelektualno izdvajali?

- To je selekcija na koju su, naravno, uticali treneri. U košarku, ali i u vaterpolo, idu avangardni ljudi. Pokojni Radivoj Korać je redovno kupovao raznoraznu muziku i pošto nikome nije znao da kaže ne, delio je ploče po Beogradu prijateljima, a on ostajao bez njih. A treneri su birali intelektualce. Ja sam u ekipi imao i doktore nauka.

Svuda u svetu je košarka isti sport, ali su životne navike drugačije?

- Smatram za sebe da sam bogat čovek jer sam imao priliku da radim u sedam zemalja. Međutim, razlike su velike, to pokazuju mnogi primeri. Ono što je u Španiji dobro, kod nas nije dobro. Kada kod njih čovek promaši poslednji šut, ništa, nema veze. „Mañana será otro día“ (sutra nas čeka novi dan). Kod nas bi tog igrača da ubiju. Ne može kući da ode. Kad Španci iznose čoveka u mrtvačkom sanduku, aplauz traje po nekoliko minuta u znak tuge i poštovanja. Zamislite kako bi u Srbiji reagovali.

Koji su vam bili prvi ciljevi kao predsednika Olimpijskog komiteta?

- Tri stvari sam u prvom minutu zacrtao kada sam 9. maja, na Dan pobede, stupio na dužnost u OKS-u. Prva je bila da renoviram zgradu Olimpijskog komiteta, koja je po pravilu najlepša u svim zemljama, a kod nas o njoj niko nije brinuo 24 godine! Žene u knjigovodstvu nisu mogle da rade jer im je kiša lila zavrat. Sada mi je puno srce što ovi ljudi imaju elementarne uslove za rad.

Vratili ste poštovanje zaslužnim sportistima?

- U želji da ih učinimo večnim, na moje insistiranje je pokrenut projekat „Olimpijsko srce“, koji ima za cilj da pruži podršku bivšim olimpijcima i sportistima - nosiocima nacionalnih priznanja. Program podrške odnosi se na sportiste koji su se našli u izazovnim životnim situacijama i kojima su medicinska pomoć i briga neophodni. Šaljemo te naše sportske heroje na Čigotu da se leče, ali i druže. Sada sam sa Nenadom Borovčaninom blizu drugog sporazuma da to isto uradimo i na Paliću.

OKS se približio i Vojsci Srbije?

- Ako je još 1910. naš osnivač bio general Svetomir Đukić, mi s Vojskom moramo da imamo fantastičnu saradnju. Zahvaljujući ministru Vulinu i brojnim generalima, ta priča ide u odličnom pravcu. Siguran sam i da će novi ministar Nebojša Stefanović nastaviti tako. Uostalom, ko će bolje da uči vojnike borilačkim veštinama od naših šampiona Majdova, Kukolja, Milice Mandić, od naših rvača Štefaneka, Nemeša? Ko će bolje da ih uči boksu nego naši bokseri?

Kakva je situacija u srpskom sportu?

- Nije bajna, iako redovno osvajamo medalje na velikim takmičenjima. Borimo se da je popravimo. Naš parlament bi trebalo da pozove najbolje trenere, igrače, sportske radnike… da govorimo kako da rekonstruišemo srpski sport. Stotinu puta sam to predlagao, ali niko da čuje.

Možda će vas čuti ova nova ekipa?

- Nešto ne verujem... Neke stvari dugo stoje i ne rešavaju se. Ne završava se naš posao na Olimpijskim igrama u Tokiju. Valjda treba nešto da napravimo i u Parizu 2024. i Los Anđelesu 2030. Ali dok god sam na ovom mestu, trudiću se da izguram tu priču. Kada plandujem i odmaram se, to mogu dugo i kvalitetno da radim, ali ako se uhvatim nekog posla, teško me je zaustaviti.