Od progona iz Knina i izbegličkog kampa sve do JUNAŠTVA U DANSKOJ! Kako je samo pravdu dugo čekao...

Kosmička pravda je, kao i svaka druga, spora, ali dostižna. U slučaju Milana Borjana, ona je zadovoljena posle više od 20 godina. Ono veliko, što je u životu tadašnjeg 8-godišnjaka bilo ucrtano kao neminovno, nesrećnog jutra 1995. godine kada je napuštao Knin i odlazio u nepoznato, sačekalo ga je u 2017.

Zvezde su se poklopile i učinile da kao 30-godišnji čovek postane deo jednog sazvežđa, mnogi bi rekli onog najsjajnijeg – crvenog, a on je isključivo svojom zaslugom posle samo nekoliko meseci svoje ime ucrtao u uspehe na koje pređašnje generacije nisu smele ni da pomisle.

Kofer snova, koji je Borjan iz Knina za sobom vukao do izbegličkog kampa u Vinipegu, preko novog doma u Hamiltonu, putešestvija u Buenos Airesu, Montevideu i drugim gradovima, otvoren je letos u Ljutice Bogdana, kada je izabran da brani Crvenu zvezdu.

STADIONSKA GROZNICA

Ono o čemu je maštao, postalo je deo svakodnevice, a potpisom za klub dečačkih snova napravljen je pun krug. Jer, između Knina i Zvezde, kao u onoj staroj pesmi, “ima neka tajna veza”.

„Zvezda je Zvezda, opšte je poznato da svaki pravi Kninjanin voli Zvezdu”, bilo je prvo što je Borjan rekao u intervjuu za Sport Klub, pre nego što se osvrnuo na dane života u Kninu:

“Sećam se svega iz tog perioda, imao sam prelepo detinjstvo. Međutim, došao je taj rat i izbegli smo u Beograd. Tu smo živeli pet godina, pre nego što smo 2000. godine dobili papire, otišli za Kanadu i započeli novi život. U Vinipegu smo živeli godinu dana, a posle se preselili u Hamilton gde moji i danas žive. Otac je do skoro držao fudbalski klub tamo, šta će sa tim biti u budućnosti, videćemo“.

Iako je prošlo više od dve decenije od odlaska iz rodnog grada, golman Zvezde ne propušta priliku da sa ponosom istakne svoje poreklo. To je učinio i posle pobede nad Kelnom i prolaska u nokaut fazu Lige Evrope, kada je ispred Severa držao zastavu “Delije Knin”.

„Tu zastavu sam dobio od svojih Dalmatinaca na poklon, pre meča sa Arsenalom u Londonu. Pošto smo napravili dobar rezultat tamo, počeo sam na nju da gledam kao na taliju i nosio sam je svuda. Prošli smo Keln i želeo sam da ljudi vide odakle sam i da cenim svoje poreklo”.

Brojni mediji u susednoj državi takav potez okarakterisali su kao provokaciju.

“Svima onima koji na to gledaju kao na provokaciju mogu reći da su iskompleksirani ljudi, koji sve gledaju kroz prizmu politike. Ja sam sportista, ne političar. Neki od mojih najboljih prijatelja su iz Hrvatske, sa njima sam u sjajnim odnosima i nikad nisam imao bilo kakvih problema. Kao što brojni sportisti ističu zastavu grada u kojem su rođeni, tako i ja imam pravo na to i niko mi ne može zabraniti“.

Posle jasnog objašnjenja situacije sa zastavom, iskusni čuvar mreže se dotakao svojih početaka. Kao kod većine golmana, to mu nije bila prva pozicija u timu, a razlog stavljanja rukavica na ruke leži u životnom idolu.

„Fudbalom sam počeo da se bavim u mlađim kategorijama Dinare iz Knina, bio sam napadač. Poziciju sam promenio i stao na gol zbog oca. On je bio golman i stalno sam gledao njegove utakmice. Svidela mi se ta uloga na terenu, cela koncepcija. Hteo sam da budem kao on, pošto je on moj idol tokom celog života, i evo sad sam ga nadmašio (smeh)”.

OD RADNIČKOG SA NOVOG BEOGRADA, DO BOKE I RIVERA, ALI NIGDE KAO U KILMESU

Pre odlaska u Kanadu, prve ozbiljnije golmanske korake Borjan je načinio u Radničkom sa Novog Beograda, sve je nastavljeno u Mount Hamiltonu, a zatim je usledio poziv slavne Boke Juniors.

Od tog trenutka započinje istinska odiseja tada 16-godišnjeg golmana.

“Preko nekih kontakta, koje je moj otac imao, otvorila se mogućnost odlaska u Boku. Ipak, on je odmah bio protiv toga da sa 16 godina idem daleko od kuće. Na kraju sam otišao i to je stvarno neverovatno iskustvo. Trenirao sam mesec dana sa omladincima, međutim, posle je došlo do problema sa papirima, ništa nisam imao, nikakav pasoš, samo neku dozvolu za putovanje i morao sam da se vratim nazad u Kanadu. Nedugo po povratku u Hamilton, usledio je poziv za Urugvaj. Kaže otac 'ma gde ćeš opet dole, da li si normalan“, ali, nekako on pristane i ja odem u Nacional iz Montevidea“.

U glavnom gradu Urugvaja proveo je godinu dana i u trenucima kada je trebalo da potpiše seniorski ugovor stigla je ponuda koja se ne odbija – drugi najslavniji argentinski klub River Plata zakucao je na vrata.

„I tamo sam trenirao sa B timom u početku, a zatim i nekoliko puta sa prvim timom, tad su za River igrali Ortega, Buenonote... Zadovoljni su bili i bukvalno nekoliko dana pre potpisa, tadašnji trener Danijel Pasarela dovede nove ljude u stručni štab, novog trenera golmana i novog golmana i meni propadne sve. Međutim, otvori se mogućnost da ostanem u Buenos Airesu i pređem u Kilmes, tadašnjeg drugoligaša, što sam i učinio. Potpisao sam na godinu dana, da bi se posle toga opet vratio u River, ali opet se nešto nije dalo, oko ugovora i svega... Tad sam bio blizu toga da napustim fudbal. Dosadilo mi je da se stalno negde selim“.

Iako sa fudbalske strane nije uspeo da se ostvari u zemlji nekadašnjeg šampiona sveta, biti deo najboljeg fudbalskog što u Argentini postoji, iskustvo je koje dožive samo privilegovani.

„Fudbal u Argentini je nešto nestvarno. Boka-River je verovatno najveći derbi na svetu. Ne može se opisati sve to. Kad ulaziš na stadion i kad 50,000 ljudi skače... Sve se trese. Tenzija, euforija, neverovatan osećaj. Ipak, postoji jasna razlika između dva kluba. River je klub za bogate ljude, dok je Boka za siromašne. To se može zaključiti već kod samog prilaza njihovim stadionima. Oko Bombonjere vlada siromaštvo, dok su oko Monumentala lepe kuće, dobra kola...“.

U biranju između dva velikana Borjanu je bliži srcu River, ali sve to je neuporedivo sa godinom provedenom u Kilmesu.

„Tamo sam imao sjajno društvo, sa mnogima sam i danas u kontaktu, razmenjujemo fotografije dece, planiram da sa suprugom odem kod njih u posetu jednog dana. To su sve neverovatni momci, osećao sam se kao kod kuće. Tamo sam doživeo nešto što nisam nikad u životu. Posle neke utakmice, zvao nas je jedan verni navijač kluba, koji živi u jako lošim uslovima, u izuzetno siromašnoj četvrti, na roštilj. Zamislite jednog tako siromašnog čoveka kako daje i to malo para što ima da bi kupio roštilj, piće i sve to, kako bismo mi sedeli sa njim, pričali, smejali se, pevali... A sutradan njegovo dete verovatno nije imalo šta da jede. E, takvi su oni. Takav je njihov odnos prema fudbalu i svom klubu, igračima. Daće ti sve kad te zavole. Mene je to kupilo. Ta slika mi je u glavi i danas“.

DOLAZAK U RAD PREKRETNICA U KARIJERI, ENFILD NI BLIZU MARAKANI

Posle nekoliko godina bitisanja u Argentini i Urugvaju, kada nije uspevao da pronađe sebi mesto pod fudbalskom zvezdom, Borjan je bio nadomak odluke da okonča karijeru. Međutim, poznata maksima “strpljen-spašen” još jednom se pokazala kao ispravna, a poziv Ranka Stojića, tadašnjeg prvog čoveka Rada, sve je promenio.

„Kad nije prošla ta priča sa Riverom, kao što rekoh, bio sam gotov da batalim fudbal. Otac mi je stalno pričao da budem strpljiv, da će nešto da se nađe, i našlo se. Preko nekih kontakta je on došao do Ranka Stojića, dogovorili se da dođem da probam tamo i usledio je povratak u Srbiju. To je bio januar 2009. Trenirao sam tu šest meseci, išao na pripreme, bila je dilema da li ostajem ili ne. Na kraju se Danilović povredio, Kahriman je imao nekih problema sa upravom i ja ostanem i debitujem na leto već u prvom kolu Superlige protiv Smedereva. Odatle je sve krenulo nekom uzlaznom putanjom. Ceo taj period u Radu je jedno sjajno iskustvo. Svi su me prihvatili dobro i dali mi šansu. Od Ranka, preko direktora Čampare, do trenera Marka Nikolića”.

Marko Nikolić je nekoliko godina kasnije došao do duple krune sa Partizanom, a o saradnji sa njim čuvar mreže Zvezde govori u superlativima.

“Marko je izvanredan trener. Mnogo mi je pomogao zaista, za njega imam reči hvale samo. Kad god sam imao probleme bio je tu da razgovara sa mnom, izvodio me je na pravi put. E sad, kakav je on postao posle toga i šta se za njega priča to ne znam. Zahvalan sam mu mnogo, kao i Stojiću, koji je verovatno i najzaslužniji za sve”.

Dobre partije u Radu bile su preporuka za korak više i odlazak u Tursku 2011. godine.

“Posle skoro dve i po godine u Radu došlo je vreme za odlazak. Napravili smo veliki uspeh i plasirali se u Evropu, želeo sam da branim te kvalifikacije, ali iz kluba su želeli da me prodaju, ja sam to prihvatio, otišao u turski Sivas i potpisao trogodišnji ugovor. U prvih šest meseci se nisam najbolje snašao, malo sam se izgubio u celoj toj priči. Teško je kad iz Srbije odeš u takvu ligu, brži fudbal, lopte, jače utakmice… Pošto nisam imao dovoljan broj mečeva, otišao sam u Vaslui na pozajmicu do kraja sezone i tamo stekao veliko samopouzdanje. Po povratku sam stao na gol, branio odlično celu sezonu i od strane navijača bio proglašen za najboljeg klupskog igrača”.

Leta 2013. došlo je do određenih promena u turskom superligašu, klupu je napustio dotadašnji trener Riza Čelembaj, a došao je legendarni Roberto Karlos.

“Roberto je izvanredan čovek. Koliko ima dobar šut, toliko je dobar čovek, a znamo kakav udarac ima. Stavi deset lopti na 20 metara i spakuje ti deset komada bez pitanja, da ni ne pomisliš da možeš da skineš nešto. Iako nisam mnogo branio kod njega, srećan sam što sam imao priliku da sarađujem sa takvom legendom, tih šest meseci je bilo jako dragoceno”, ističe Borjan i dodaje:

“Generalno sam u Turskoj imao dobro iskustvo. Finansijski sjajno okruženje, nenormalno veliki novac se ulaže. Ljudi pričaju razne stvari o stanju u toj zemlji, navijačima, da su ovakvi ili onakvi… Istina je da su Turci kao narod jako teški, ali ja sam imao dobar odnos, ako te zavole daće ti sve”.

Po završetku polusezone 2013/2014, Borjan je odlučio da potraži novu sredinu, a samo nekoliko dana je nedostajalo da ga put odvede u vrh evropskog fudbala - italijanski Napoli.

“Bio je januar 2014. Ostalo mi još 6 meseci ugovora sa Sivasom, ali sam hteo da ranije raskinemo, dobijem papire i odem. Klub je nešto prolongirao to, hteo je da me pusti, pa nije, da bismo na kraju raskinuli ugovor drugog februara. Dakle, par dana po završetku prelaznog roka. Pred kraj januara ja preko posrednika dobijem informaciju da se Napoli interesuje za mene, imali su problema sa golmanom. Prema njegovim rečima tada to je bila gotova priča, samo da ja papire sredim. Međutim, kako sam raskinuo ugovor po završetku roka, bilo je nemoguće da odem bilo gde i potpišem. Tako da je odlazak u Napoli propao. Preostalo mi je da do juna treniram sa nekim klubom i to sam učinio sa Voždovcem”.

Već na kraju te sezone, imao je na stolu ponudu Zmajeva da potpiše sa njima. Razlog zbog kojeg nije, kanadski reprezentativac je bez uvijanja nazvao – pohlepom. Ona je mogla da ga ostavi bez kluba, da se u poslednjem trenutku nije pojavio bugarski šampion Ludogorets.

“Imao sam baš dosta ponuda i, iskreno, bio sam alav, pohlepan. Jurio sam novac, sve mi je bilo malo, a na kraju se ispostavilo da ću ostati bez kluba, ali je onda uskočio Ludogorets. Znao sam kakva je situacija tamo, da je Stojanov prvi golman, bugarski reprezentativac, ali računao sam menjaćemo se na golu, dobiću neku šansu i u Ligi šampiona. Takav je i bio dogovor. Ipak, na kraju sam branio dve-tri utakmice za celu polusezonu”.

Jedna od tih utakmica bio je i debi u Ligi šampiona, na čuvenom Enfildu.

“Protiv Liverpula sam direktno iz aviona izašao na teren. U petak smo pregovarali, u ponedeljak sam potpisao, seo u avion sa ekipom i u utorak utakmica. Kad sam izlazio na teren, dok se čula ona pesma Lige šampiona, nešto nestvarno… Evo i sad sam se naježio. Međutim, od navijača sam očekivao više. Ona čuvena njihova himna, to ceo stadion peva kao jedan glas, akustično je, ali opet nije to to. Ne može da se poredi sa osećajem kad staneš pred Delije. Velika je razlika”.

Nedostatak utakmica u bugarskom timu doveo je do neminovnih posledica – završetak saradnje u januaru 2015. godine i nastavak karijere na drugom mestu. Iako je pasoš bio spreman za overu na granici sa BiH, krajnja odrednica bila je Niš.

“Sve sam se dogovorio sa Sarajevom, sedeli smo tamo, ugovorili sve detalje, posle čega sam se vratio Beograd i čekao da mi pošalju ugovor da potpišem. Međutim, poslali su nešto skroz drugačije, neke druge cifre, ugovor na tri godine koji meni nije odgovarao i to je otpalo. Na kraju završio u Nišu i branio za Radnički do kraja te sezone”.

Sjajne partije u dresu ekipe sa Čaira vratile su Borjana u klub koji je napustio samo šest meseci ranije. Ovoga puta, u pitanju je bio višegodišnji ugovor i sjajni finansijski uslovi, ali i obećano mesto prvog golmana.

“Pratili su me u Nišu i gazda Ludogoretsa je zvao da pregovaramo da se vratim tamo. Dobio sam uslove koje sam zahtevao i potpisao na tri godine. Stojanov je bio nadomak odlaska tog leta 2015, klub je želeo da ga proda i zaradi, a ja sam predviđen za prvog golmana. Međutim, tu se na kraju nešto iskomplikovalo, nisu uspeli da ga prodaju i sve je otišlo u neželjenu stranu. Dok je trener bio Eduard Eronsjan branio sam standardno, međutim, rezultati nisu bili najbolji, on je dobio otkaz i došao je Georgi Dermendžijev. Sa njim nisam bio baš u najboljim odnosima, njegov miljenik je bio Stojanov i to je ceo grad znao. Uvek su se pitali što ja ne branim. Video sam koliko je sati i već sledećeg leta sam želeo da idem iz kluba, ali me nisu pustili, pa sam još šest meseci izgubio sedeći na klupi, pre nego što sam otišao na pozajmicu u Koronu”.

Odlazak u poljsku ligu ispostavio se kao pun pogodak, pošto je Kninjanin branio kompletnu drugu polusezonu i pomogao timu da ostvari istorijske rezultate. Tamo je imao priliku da sarađuje sa trenereom Maćejom Bartošekom, koji je ostavio veliki utisak na njega.

“Odlično je bilo u Koroni. Imao sam puno poverenje, ušli smo u plej-of prvenstva i završili peti, što je bio jedan od najvećih uspeha kluba. Svi su me prihvatili odlično, bila je fenomenalna atmosfera, trener Bartošek je nestvaran čovek i prijatelj, odličan stručnjak. On je verovatno jedan od najboljih trenera sa kojim sam radio”.

Posle dobre polusezone, otkup ugovora i ostanak u Koroni nametao se sam po sebi, međutim, u leto 2017. je došlo do promene vlasničke strukture, a novi vlasnik je imao neke nove ideje.

“Kad je novi gazda došao sve je promenio, ostalo je nekoliko igrača samo, i Bartošek je otišao. Navijači nisu bili srećni takvim potezima, ali tako je kako je, gazda se pita. Umesto da postanem član Korone, morao sam da se vratim u Ludogorets pošto je pozajmica istekla”.

ZVEZDA KAO SAN KOJI NI TURSKI NOVAC NE MOŽE KUPITI

Iz ove perspektive, navijači Zvezde i Borjan mogu da budu zahvalni novom vlasniku Korone na takvom potezu, pošto je sledeća stanica iskusnog golmana bila Ljutice Bogdana, gde će nekoliko meseci kasnije biti Borjan jedna od najvažnijih karika u pohodu na istorijske uspehe i postati najbolji golman jesenjeg dela Superlige Srbije.

“U međuvremenu, otišao sam na Zlatni kup sa Kanadom. Dok sam bio tamo pregovarao sam sa klubovima iz Turske. Od jednog kluba sam dobio ugovor sa sjajnim uslovima, dve plus jedna godina je bila u pitanju, čekao sam samo da dobijem papire od Ludogoretsa i potpišem sa njima. Međutim, bukvalno dva, tri dana pre završetka Zlatnog kupa pojavi se Zvezda. Ja sad gledam, znao sam kakva je situacija u našem fudbalu, šta da radim… Ali, rekoh ajde da pričamo, pa ćemo da vidimo. Zvao me je prvo Mitar Mrkela, pa Zvezdan Terzić, oni su bili uporni da što pre dođem, kako bih branio već protiv Sparte. Tih dana sam dogovorio raskid ugovora sa Ludogoretsom i postao slobodan igrač. Vagao sam da li da odem u Tursku ili Zvezdu i na kraju dođem u Zvezdu, iako su uslovi u Turskoj bili znatno bolji”.

Sudbina je nastavila da “žonglira” živcima navijača Zvezde, koji su tada željno iščekivali Borjanov dolazak i napad na prašku Spartu sa njim kao poslednjim stubom odbrane. Na kraju, sve je završeno srećno, na obostrano zadovoljstvo.

“Sa Kanadom sam ispao sa Zlatnog kupa 20. jula, to je bio četvrtak, a Zvezda u petak mora da me registruje da bih branio protiv Sparte. Goreli su telefoni to veče i bukvalno sam u avionu potpisao ugovor. Bio je to prekookeanski dogovor, ali ispostavio se kao najbolji mogući potez”, zastao je on na trenutak, a potom otkrio jednu informaciju:

“I ranije je bilo kontakta sa Zvezdom, međutim, tad je mali Rajković bio klupski projekat, morao je da se proda i da sam tad došao sigurno ne bih branio, tako da je to otpalo. Ali, evo sad je sve došlo na svoje”.

Ugovor sa Zvezdom je potpisan na dve plus jednu godinu, pa postoji mogućnost da sada već miljenik crveno-bele armije bude na golu kluba iz Ljutice Bogdana do 2020. godine.

“Sve je krenulo od starta kako treba. Ušlo se u Evropu posle toliko godina, sad se čeka i proleće, tako da bolje nije moglo. Velike zasluge imaju i Terzić i Mrkela, ali pre svega trener Milojević. O njemu ne treba trošiti reči, u pitanju je jedan fenomenalan psiholog i čovek. Iskren je prema svakom igraču, nikad te neće zavlačiti, pričati jedno, a raditi drugo. Kad ti neko ukazuje poverenje, bodri te u svakoj situaciji, kako da mu ne uzvratiš još više? On je uz Bartošeka ostavio najveći utisak na mene, a toliko sam trenera promenio”.

Sjajni odnosi na relaciji Milojević – igrači doneli su jesen za pamćenje, plus devet u Superligi u odnosu na Partizan, najviše datih i najmanje primljenih golova, a dobri rezultati i proleće u Evropi obezbedili su stabilno funkcionisanje kluba, što je svih ovih godina bio nedosanjan san. San koji sada zvezdaška javnost živi.

“Svi znamo gde je Zvezda bila pre koju godinu i u koliko se teškoj finansijskoj situaciji nalazila. Još uvek se bori protiv tih dugova, ali je stanje sada odlično. Sve je na vreme, nema kašnjenja sa platama i verujem da će tako biti i u budućnosti, da igrači brinu samo o onome na terenu i rezultati neće izostati. Vidite da je do sada sve savršeno, nek tako i ostane”, zaključio je priču za Sport Klub Borjan.

Da igrači prestanu da brinu o stvarima koje se ne tiču terena, kao što su navijači prestali da brinu zbog onoga među stativama. Jer, Borjan, Knin i Zvezda, u tom odnosu postoji neka tajna veza. Ono veliko što je urezano u život sjajnog čuvara mreže upravo se događa. Zvezde su učinile svoje, zarad one jedne - najsjajnije.

BONUS VIDEO:

Filip Krajinović bez dlake na jeziku o devojkama i ženidbi!