Sve se odigralo 9. septembra 1952. godine

Preživeli su kasnije pričali da je na brodu bilo blizu 150 ljudi, iako tačan broj nikada nije u potpunosti utvrđen.

Prema saopštenju tadašnje policije, brod je krenuo iz Beograda u 13:07 časova. Do ušća je doplovio normalno, a onda su ga zahvatili jak vetar, kiša i grad. Sve što je kapetan Ferdinand Nobilo pokušao kako bi spasao brod, bilo je bezuspešno.
"Niš" je pod udarima oluje potonuo za svega tri minuta. Od polaska sa Savskog pristaništa prošlo je pet minuta.

Ništa se nije videlo, Dunav je bio zamagljen… Jedva sam video konturu broda kroz kišu i grad. Najednom je, slično zvuku automobilske sirene, počela sirena sa broda isprekidano i brzo da daje signal za pomoć. Glas sirene je umukao, brod je bio još na površini, ali je već počeo da tone… Sa reke se začuo očajnički krik ljudi… Kiša i grad su bezdušno tukli… Na vodi su se crnele samo ljudske glave, bilo ih je šezdesetak – objavila je Politika u izdanju od 12. septembra svedočenje Svetislava Marjanovića koji je pecao na obali Save ispod Kule Nebojše i bio očevidac tragedije.

Putnicima, od koji je većina ostala zaglavljena u salonu broda, pritekli su u pomoć lađari i ribari, ali oluja je bila nemilosrdna. Mnogi su se udavili pre nego što su čamci uopšte stigli do njih.

Na kraju, bilans je bio poražavajući – izveštaji iz tog vremena govorili su o najmanje 126 žrtava, a tačan broj poginulih nikada nije utvrđen. Bila je to najveća tragedija u istoriji jugoslovenskog rečnog brodarstva. Tridesetak preživelih spaslo se samo zahvaljujući sreći.

Iste noći iz mutnih rečnih dubina izvučen je brod “Niš”, zbog tragedije već nazvan “Dunavski Titanik”. Svedoci ovog događaja zapisali su da je bio gotovo neoštećen i u položaju kao da plovi.

Kapetan Ferdinand Nobilo nakratko je zadržan u pritvoru, ali je specijalna komisija formirana da ispita ovu nesreću zaključila da je brod potonuo zbog "više sile" i niko nije optužen za nesreću.

U godinama koje su usledile, svakog 9. septembra na ušću Save u Dunav grupica preživelih okupljala se da bacanjem venaca u reku obeleži dan sećanja na ovu tragediju. Priča je međutim, vremenom pala u zaborav, a poslednji pomen održan je 2012. godine kada je obeleženo šest decenija od tragedije "dunavskog Titanika".