Bogate države već godinama pokušavaju da ubede građane da imaju više dece. Problem je što se pokazuje da novac sam po sebi nije dovoljan.

Vlade nude direktne finansijske pomoći, subvencionisano stanovanje, poreske olakšice, besplatne vrtiće i duže roditeljsko odsustvo. U nekim zemljama podrška za jedno dete tokom njegovog odrastanja dostiže desetine hiljada dolara.

Kako piše Telegraf Biznis, neke kompanije otišle su još dalje – zaposlenima nude ogromne bonuse, pa čak i automobile za porodice sa više dece. Ipak, kolevke u mnogim razvijenim zemljama ostaju prazne.

Singapur daje oko 55.000 dolara po detetu

Singapur je među zemljama koje su najviše pokušale da finansijski podstaknu roditeljstvo.

Kroz različite programe, porodica za jedno dete može da dobije podršku vrednu gotovo 70.000 singapurskih dolara, odnosno oko 55.000 američkih dolara, do detetove 17. godine.

Roditelji već godinama dobijaju novac kroz takozvani „Baby Bonus“, a porodice sa troje ili više dece imaju dodatne pogodnosti.

Uprkos tome, natalitet u Singapuru ostaje veoma nizak.

Tamošnje vlasti zato sve više pokušavaju da problem posmatraju šire – kroz troškove stanovanja, brigu o deci i ravnotežu između posla i porodičnog života.

U Južnoj Koreji kompanije daju 75.000 dolara za bebu

Južna Koreja je jedan od najdramatičnijih primera.

Pored državnih programa, u borbu protiv pada nataliteta uključile su se i velike kompanije.

Kompanija Booyoung svojim zaposlenima daje čak 75.000 dolara za svako novorođeno dete, dok je Lotte zaposlenima sa troje ili više dece nudila porodični automobil sa sedam do devet sedišta.

I pored ogromnih ulaganja, zemlja je godinama imala jedan od najnižih nataliteta na svetu.

Tek nedavno zabeležen je prvi blagi oporavak broja rođenih nakon devet godina pada.

Kina je promenila politiku za 180 stepeni

Posebno je zanimljiv primer Kine.

Zemlja koja je decenijama ograničavala broj dece danas pokušava da građane podstakne da imaju više potomstva.

Uvedena je nacionalna subvencija od 3.600 juana godišnje, odnosno oko 500 dolara, za svako dete mlađe od tri godine, dok lokalne vlasti nude dodatne pogodnosti.

Razlog je ozbiljan: stanovništvo stari, a broj radno sposobnih ljudi opada.

Slična situacija je i u Japanu, gde država povećava pomoć roditeljima, daje dodatke za decu i ulaže u vrtiće.

Novac pomaže, ali ne rešava ključni problem

Nordijske zemlje imaju drugačiji pristup. Umesto velikih jednokratnih bonusa, više se oslanjaju na roditeljsko odsustvo, dostupne vrtiće i dugoročnu podršku porodicama.

Finska je, na primer, poznata po „bebi boksu“ sa osnovnim stvarima za novorođenče, dok Švedska roditeljima omogućava dugo roditeljsko odsustvo i subvencionisanu brigu o deci.

Ali ni ove mere nisu potpuno preokrenule demografski trend.

To pokazuje da odluka o roditeljstvu nije samo finansijsko pitanje.

Zašto ljudi i dalje ne žele decu?

Visoka cena stanovanja, nesigurnost zaposlenja, kasnije zasnivanje porodice, troškovi obrazovanja i briga o deci samo su deo problema.

Mnogima novac koji država ponudi nije dovoljan da nadoknadi dugoročne troškove i promenu načina života koju donosi roditeljstvo.

Upravo zato demografi sve češće upozoravaju da jednokratni bonusi mogu pomoći ljudima koji već žele decu, ali teško mogu promeniti odluku onih koji ih uopšte ne planiraju.

Bogate zemlje tako ulaze u svojevrsnu trku sa vremenom: sve manje mladih ljudi treba da finansira sve veći broj starijih stanovnika.

A za sada se pokazuje da ni desetine hiljada dolara, stanovi i besplatni automobili nisu čarobno rešenje za problem koji je mnogo dublji od novca.