NATO TRUPE STIŽU U UKRAJINU?! Sat otkucava, prekretnica je na pomolu! Ko će biti TOPOVSKO MESO?

Šta bi bila nova velika eskalacija rata u Ukrajini? Širenje tog rata, naravno, ali ne mora nužno da se širi van ukrajinskih granica, već bi moglo da buja i iznutra, na primer pojavom novih aktera na samom bojnom polju. Da li je moguće zamisliti da NATO trupe uđu u Ukrajinu i da se bore protiv Rusa? To je donedavno bila tabu tema, ali sada, kako se približava samit NATO-a u Viljnusu, ova veoma opasna ideja se stavlja na sto...

Naime, bivši generalni sekretar NATO-a Anders Rasmusen rekao je da bi grupa zemalja NATO-a možda bila voljna da pošalje trupe u Ukrajinu ako zemlje članice, uključujući SAD, ne daju „opipljive bezbednosne garancije” Kijevu na samitu NATO saveza u Viljnusu.

Rasmusen, koji sada služi kao savetnik ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog za pristupanje NATO-u, obilazi Evropu i Vašington kako bi procenio raspoloženje uoči kritičnog samita 11. jula.

On je svoje komentare izneo pošto je sadašnji šef NATO-a Jens Stoltenberg rekao da će pitanje bezbednosnih garancija biti na dnevnom redu u Viljnusu, ali je dodao da NATO - prema članu 5 Vašingtonskog sporazuma - daje pune bezbednosne garancije samo punopravnim članicama.

Ambasadorka SAD u NATO-u Džulijana Smit je rekla: „Razmatramo niz opcija da signaliziramo da Ukrajina napreduje u odnosima sa NATO-om“.

Rasmusen je, s druge strane, rekao: "Ako NATO ne može da se dogovori o putu napred za Ukrajinu, postoji jasna mogućnost da neke zemlje preduzmu akciju pojedinačno. Znamo da je Poljska veoma angažovana u pružanju konkretne pomoći Ukrajini. I ja ne isključuje mogućnost da će se Poljska i dalje jače angažovati u ovom kontekstu na nacionalnoj osnovi i da bi baltičke zemlje sledile taj primer, možda uključujući i mogućnost trupa na terenu. Mislim da bi Poljaci ozbiljno razmislili da uđu i sastave zajedno koaliciju voljnih ako Ukrajina ne dobije ništa u Vilnjusu. Ne treba potcenjivati osećanja Poljske, Poljaci smatraju da Zapadna Evropa predugo nije slušala njihova upozorenja protiv pravog ruskog mentaliteta".

Rasmusen je takođe rekao da bi bilo "potpuno legalno" da Ukrajina zatraži takvu vojnu pomoć.

Šta Rasmusen zapravo govori između redova? Očigledno je da on govori u ime frakcije NATO-a koja želi da vidi eskalaciju rata u Ukrajini. Reč je o frakciji koja ne može ni da zamisli moguće sporazumno rešenje za zaustavljanje rata – ova frakcija je u stanju da vidi samo jedan ishod, potpuni poraz Rusije. Eskalacija je izvesna zbog činjenice da toj frakciji, po svemu sudeći, pripada i ukrajinsko rukovodstvo na čelu sa predsednikom Volodimirom Zelenskim. Visoki ukrajinski zvaničnici su poslednjih dana ponovo poručili da u potpunosti odbacuju svaku mogućnost „zamrzavanja konflikta“. Umesto toga, oni samo žele ishod u kome bi ruske snage bile potpuno proterane sa svih teritorija Ukrajine.

U pravu su svi oni koji tvrde da će samit NATO-a u Viljnusu biti od presudnog značaja za Ukrajinu – taj samit se već neko vreme najavljuje kao ključna prekretnica na kojoj će se odlučivati šta će se raditi sa Ukrajinom. Kijev i drugi članovi pomenute militarističke frakcije već danima najavljuju da NATO mora da pruži „bezbednosne garancije“ Ukrajini. Kao što se i očekivalo, tema je namerno ostavljena pomalo nejasna.

Kakve bi to uopšte bile garancije? Iz Kijeva poručuju da su svesni da Ukrajina neće i ne može da postane članica NATO dok traje aktivni rat, ali zato žele „garanciju“ da će to biti prihvaćeno čim se rat završi (sa njihovom pobedom, naravno, jer inače ne bi bilo ni Ukrajine). NATO može Ukrajini dati takvu garanciju, naravno, ali koliko ona zaista vredi? I ne previše. Ponovo, imperativ pobede u ratu ostaje na Ukrajini.

Članice NATO-a mogu javno da se obavežu na ono što su mnogi već uradili, da će „podržavati Ukrajinu dok god bude potrebno“. Ali takva garancija, čak i ako je na papiru, koliko vredi? Ukrajina već dobija skoro svako oružje koje želi i nastaviće da ga dobija sve dok se čini da je u stanju da drži front u borbi sa Rusijom. Da li bi takva „garancija“ zapravo nešto promenila? Ne baš.

Ono što Rasmusen pominje je već nešto drugo, nešto mnogo konkretnije.

Svima je jasno da Ukrajina uspešno drži svoje odbrambene linije u ratu sa Rusijom, čak i kada gubi deo teritorije. Ukrajina je izgubila kontrolu nad Bahmutom, ali su pokazali da su sposobni da se bore sa ruskim snagama mesecima, a i sada su još uvek u blizini grada. Međutim, Ukrajina neće moći zauvek da održava ovaj tempo dok Rusija može da pokrene novi talas mobilizacije i pojača pritisak.

A šta ako se Ukrajina potroši vojno? Šta ako joj počne nedostajati radna snaga? Ko će „uskočiti“ da pomogne? Rasmusen bukvalno nagoveštava početak vojne intervencije NATO-a u Ukrajini, čak i ako je ne bi pokrenula cela vojna alijansa, već samo, kako kaže, „koalicija voljnih“.

U pravu je da su Poljaci najspremniji da se upuste u takvu avanturu, a računa se i na manje baltičke zemlje, ali na koga drugog? Da li bi Česi i Slovaci bili voljni da umru u Ukrajini? Hrvati i Slovenci možda? Sve je moguće jer se Rasmusen upravo upustio u rušenje tabua koji je donekle osiguravao „mir” u Evropi.

Zar ulazak NATO trupa u Ukrajinu ne bi bio početak rata između NATO-a i Rusije? Nije li to početak novog svetskog rata? Nuklearni rat? Neki su očigledno spremni da se kockaju da to neće biti. Možda misle da bi rat u Ukrajini mogao biti nova verzija rata u Vijetnamu gde su se sukobile svetske sile, ali ipak nisu krenule u nuklearni rat.

Takvo razmišljanje je izuzetno opasno iz više razloga. Pre svega, Ukrajina nije Vijetnam – čak i za SSSR Vijetnam je bio daleko, ali Rusija ne samo da smatra Ukrajinu svojim „dvorištem” već, kao što je vidljivo, i svojom teritorijom!

Štaviše, rat u Vijetnamu je vrlo lako mogao da preraste u nuklearni rat, srećom nije, ali je pitanje koliko je čovečanstvo još srećno.

Što se tiče Rasmusenove tvrdnje da Ukrajina može „potpuno legalno“ da traži stranu vojnu pomoć, ona stoji, pravno gledano, ali uopšte predlagati tako nešto, imajući u vidu da se to može smatrati uvodom u nuklearni rat, prilično je suludo.

Ali Sirija je takođe tražila rusku vojnu pomoć, zar ne? To. Ideja da legitimna vlast jedne zemlje traži pomoć druge u borbi protiv svoje egzistencijalne ugroženosti je sama osnova savezničkih odnosa, ali je svima jasno da je pitanje Ukrajine na sasvim drugom nivou.

Ipak, samit NATO-a u Viljnusu se brzo približava i do tada će biti potpuno jasno da li Ukrajina ima ofanzivne snage, odnosno da li može da počne da vraća teritoriju koju drže ruske snage. Ako se pokaže da to nije u stanju, što je svakako moguće, počeće da se pojavljuju glasovi spremni da ovaj rat odvedu u još veći sukob. Poznavajući stavove Rasmusena kada je bio na čelu NATO-a, njegovo lobiranje za eskalaciju sukoba nije nimalo iznenađujuće.

Ovaj bivši danski premijer bio je na čelu NATO-a kada je organizovana NATO agresija na Libiju. Očigledno je da Rasmusen neke svoje ideje crpi iz tih dana, jer iako je to bila agresija pod okriljem celog NATO-a, glavne udare su izvele Francuska, SAD i Britanija. Verovatno misli da bi se nešto slično moglo organizovati i oko Ukrajine, ako NATO da zeleno svetlo, i ako Poljaci postanu topovsko meso kojeg bi moglo da počne da nedostaje, a kasnije, ako treba i manje, po veličini i značaju, NATO članice, piše Advance.hr.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI