Zbog incidenta 1986. i danas osećamo polsedice, a ova tkiva su najosetljivija (FOTO)

Jedna od najvećih svetskih katastrofa pre 34 godine pogodila je svet. Eksplozija u nuklearnoj elektrani Černobil je 1986. promenila naše živote, a sjajna serija HBO-a 'Černobil' pobudila je novi interes za tu katastrofu.Tačan broj ljudi koji su umrli u danima i godinama nakon nesreće nije poznat. UN je 2005. objavio izvještaj o 4000 mrtvih od posledica radijacije u Ukrajini, Rusiji i Belorusiji. Godinu posle Grinpis je objavio svoje izveštaje u kojima je broj smrti od posledica kontaminacije procenio na zastrašujućih 100.000. Pet milijona Ukrajinaca, Rusa i Belorusa još živi u području s povišenom radijacijom.

Otkrivamo ko je prvi u Jugoslaviji prekinuo ćutanje o katastrofi, kako su se građani tada morali ponašati da bi izbegli posledice zračenja, kako se u atmosferi katastrofe odvijao svakodnevni život (poput Eurovizije), zašto su pijace bile prazne, kako je počela havarija u elektrani, zašto su Sovjeti sve pokušali zataškati i kako je Zapad otkrio što se zaista zbilo te kobne noći. Požari, kako smo mogli videti proteklih dana, i decenijama kasnije haraju tom regijom zbog čega strah od posledica katastrofe ne prestaje.

Nakon što su trojica heroja ušla ispod rektora i ispustila vodu, ispod je bilo potrebno staviti i nešto što će sprečiti dalje prodiranje lave te ulazak radijacije u podzemne vode. Za to im je trebao tečni azot, a na tu ideju došao je direktor centrale Viktor Brjukanov.

Praktično im je trebao sav tečni azot koji postoji u ogromnom SSSR-u, a njega je Gorbačov odobrio.

- Što god vam zatreba, samo recite - prisetio se Gorbačov kako je odgovorio na zahtev Ščerbine i ostalih koji su radili na 'čišćenju' ove katastrofe.

Tečni azot trebalo je nekako i instalirati ispod reaktora, a za to su angažovani rudari iz ugljenokopa. Kopali su dan i noć ispod reaktora, izloženi velikim dozama radijacije. Hrabri rudari izbušili su tunel u koji su potom upumpali tečni azot kako bi se rashladilo rastaljeno nuklearno gorivo iznad. Izveštaji navode hiljade koji su umrli tokom tog posla. Očito se smatra da je većina obolela od izloženosti radijaciji.

Prvi sarkofag izgrađen je u noćnoj mori koja je trajala 206 dana, u koju je ugrađeno 400.000 kubičnih metara betona i 7300 tona čelika.

- Radili smo u tri smene, ali samo po pet do sedam minuta odjednom zbog opasnosti. Nakon svake smene bismo bacali odeću u smeće, kazao je Jaroslav Melnik.

Ukupno je milion žena i muškaraca iz celog Sovjetskog Saveza radilo na inicijalnom čišćenju Černobila i tom prvom sarkofagu. Helikopteri su iznad reaktora ispuštali pesak, olovo i ostale materije za gušenje vatre i zaustavljanja radijacije.

U Hrvatskoj su pijace bile prazne

Dok su vlasti u Černobilju pokušavale sanirati uništeni reaktor i zaustaviti širenje radijacije cela Europa uvela je mere opreza. U bivšoj Jugoslaviji tadašnji Savezni Komitet za zdravlje takođe je objavio da su analizama u beogradskom Institutu za nuklearne nauke Boris Kidrič utvrdili da je sva voda u gradskim vodovodima ispravna za piće te da ni reke u Hrvatskoj nisu kontaminirane.

Međutim, sve ove mere predostrožnosti su rezultirale da Europska unija do kraja maja zabrani uvoz mesa i hrane iz srednje i istočne Europe. Time je izvoz iz Hrvatske zaustavljen.

Kako je situacija utjerala svima strah u kosti svedoče i novine iz toga doba. Tako Večernji list u maju 1986. piše da su zbog novonastale situacije pijace prazne, a prodavači su postali neverovatno ljubazni kako bi privukli i ono malo kupaca što dolazi.

U saniranju uništenog černobiljskog reaktora i štete tokom katastrofe, neposredno posle nje i u godinama nakon sarađivalo je, procenjuje se gotovo 800.000 ljudi. Čistili su krhotine, gradili veliki pokrov preko zloglasnog reaktora, ubijali zaražene životinje, krčili šume i to sve zakopavali kako bi sprečili širenje radioaktivnih materija.

Država im je obećala da će se, ako im se nešto dogodi, pobrinuti za njihove porodice u znak zahvalnosti. A mnogima od njih se mnogo toga dogodilo. Najgore su prošli prvi likvidatori, vatrogasci koji su odmah na početku bili izloženi velikim dozama radijacije.

'Komadići pluća i jetre su mu izlazili iz usta'

O strahotama koje su proživeli svedoči i Ljudmila Ignjatenko.

- Sve vreme sam bila uz njega. Zadnja dva dana, pre nego što je umro, budio se tek nakratko. Zvao me, a potom bi opet usnuo. Podigla bi njegovu ruku, a na njoj bi bila samo kost. Visila je s njega. Telo je nestalo s kostiju. Komadići pluća i jetre su mu izlazili iz usta. Iskašljavao je vlastite organe, gušio se u njima - posvedočila je Ljudmila u knjizi Černobilska molitva, autorice Svjetlane Aksentijevič.

Dodala je i kako su Vasilija pokopali u svečanoj vatrogasnoj odori, ali je nisu mogli obući na njega.

- Samo su je isparali i stavili preko njega. Nisu ga mogli obući kada je bio sav u ranama. Noge su mu bile toliko natečene da jednostavno nisu mogli staviti cipele na njih. Pokopali su ga bosog. Odmah su nam rekli da telo ne možemo dobiti jer je radioaktivno te da će biti pokopan u Moskvi na poseban način. Telo su stavili u plastičnu vreću, njega u vreći u drveni kovčeg, a taj kovčeg u još jednu plastičnu vreću. Potom sve to u kovčeg od cinka. Zalili su njega i njegove kolege betonom. Tako su pokopali moga Vasju - ispričala je Ljudmila.

Godinama umirali od raka

Oni koji su bili izloženi manjim radijacijama umirali su u godinama nakon i to od akutnih bolesti ili od raka. Katastrofom u Černobilu pogođeni su milioni ljudi koji su osetili posledice izloženosti zračenju.

Te posledice, nažalost, osećamo još i danas.

- Povećan broj karcinoma štitne žlezde, dojke i leukemija kasnije se pojavio upravo zato što je rieč o najosjetljivijim tkivima kada je radijacija u pitanju - tkivu dojke, štitnoj žlezdi i koštanoj srži. Vremenski razmak od trenutka oštećenja stanica usled zračenja do pojave bolesti za leukemije je deset godina, no za ostale karcinome on se proteže i na više od tri decenije. Upravo zato i danas kod nas deo ljudi oboleva od malignih bolesti zbog tadašnjeg zračenja - kaže dr. Hebrang.