Gledala kako se dečak davi, a kad je izdahnuo rekla je nešto što će vas naježiti!

Deca u sirotištu Svetog Josipa u Vermontu zlostavljana su i mučena, a iako ima više desetina svedoka, već decenijama se ništa ne preduzima. Sirotište je zatvoreno 1974. godine, a oni koji su izašli iz njega živi nose traumatična iskustva.

Javna dokumenta i intervjui svedoka potkrepljeni su mnogim pojedinostima koje su ispričali korisnici sirotišta. Oni su 90-ih godina prošlog veka pokušali da pokrenu istragu, ali je Crkva sve poricala.

Novi detaljni izveštaj pojavio se nakon četvorogodišnje istrage i pokazuje da su se u sirotištu, koje su vodile časne sestre od 1930-ih do 1970-ih, događale stravične stvari. Tvrdi se da je čak nekoliko dece i ubijeno.

Ključni svedok je bila Seli Dejl koja je odrasla u sirotištu i u njemu bila od svoje druge do 23. godine. Ona je 1996. godine dala iskaz u kojem je pričala o strahotama koje su se tamo događale, a i kako je videla časnu kako je dečaka bacila kroz prozor. Drugom prilikom videla je časnu koja je dečaka bacala iz čamca u čamac na jezeru - metodom kojom su tadašnji stanovnici učili svoju decu da plivaju. Kad je dečak nestao pod vodom, Sali je pitala časnu je li dete umrlo. Ona je odgovorila: 'Ne brini, on je otišao kući zauvek'.

Ona je tvrdila i da su je časne sestre prisilile da poljubi spaljeno telo dečaka upozoravajući je da bi se i njoj mogla slična stvar da se dogodi ako pobegne.

Dejlova, koja je u međuvremenu preminula, bila je jedna od 100 bivših korisnika tog sirotišta koji su podneli tužbu protiv Crkve 90-ih godina. Ali njihove tvrdnje nikad nisu bile dokazane.

Šeri Huestis, koja je često pomagala oko brige za mlađu decu, čula je jedno veče užasno vrištanje i kad je izašla da vidi šta se događa ugledala je dve časne kako stoje kraj treće koja leži raširenih nogu. Između nogu, tvrdi Huestis, pojavila se crna beba. Sledeći dan došla je jedna časna sestra, uzela satenski jastuk i stavila ga preko bebinog lica.

Kad je devojčica rekla socijalnoj radnici sirotišta šta je videla časna ju je ošamarila svom snagom.

Josif Eskra koji je u sirotištu bio 50-ih i ranih 60-ih godina rekao je da se jedan dečak jednom nije pojavio na večeri. Krenuli su da ga tražie i pronašli su ga zavezanog za stablo totalno smrznutog. 

Ostale priče uključuju užasna premlaćivanja, okrutne kazne poput zaključavanja u minijaturne sobice u kojima bi ih palili šibicama kao i seksualno zlostavljanje redovnica.

Crkva je uporno negirala sve zločine. Zemljište na kojem se nalazilo sirotište odavno je prodano, a programer koji je kupio plac sazidao je luksuzne stanove.