OTAC GOJKO PEROVIĆ PORUČIO KOMNENIĆU: Vaša emisija postala mesto gde se do reči ne može doći!

Njegov odgovor prenosimo integralno:

O emisiji i slobodi govora

Poštovani g. Komneniću,

Vaša emisija je, nažalost, od retke oaze slobodne reči - što je nekada definitivno bila - postala mesto gde se do reči ne može doći. Za taj poduhvat ne pomaže ni fizičko prisustvo u studiju. Tamo je prestao da važi princip racionalnih argumenata, a dominira “argument” decibela i nadvikivanja. Nešto kao na tribinama stadiona. Osim što na tribinama ima mesta za koreografiju, parole i slike obe navijačke strane, a u studiju TV Vijesti, oko glava sagovornika lete amblemi i slike samo jedne verzije istine - one vaše.

O saopštenjima Crkve i totalitarnoj svesti

Saopštenja i izjave Crkve (i one moje koje ste citirali), nad kojima lamentirate evo već mesecima, pozivaju na društveni dijalog, na preispitivanje uobičajenih mišljenja, na osudu svih (a ne samo nekih) zastranjenja, i sva ta saopštenja usmerena su protiv totalitarne političke svesti.

Sva ta saopštenja podrazumevaju da istina o istorijskim događajima, o aktuelnim društvenim problemima, pa i ona o našoj zajedničkoj budućnosti - nije samo na jednoj strani. Takva pluralistička i demokratska pretpostavka razgovora trebalo bi da bude glavni pravac našeg društvenog oporavka.

Ali, avaj, na poziv da razgovaramo, da naučne institucije ponovo pogledaju istorijske izveštaje (što smo ovde već počeli da radimo u pogledu 1918, 1948, 1989...), da svoje delovanje uskladimo sa preporukama Evropskog parlamenta i Saveta Evrope, gospodin novinar odgovara: ne treba vam to ništa, ja sve znam i ja ću vam sve objasniti.

Imam par fotografija, tu su i neka dokumenta, mogu da vam ih pustim dok vi budete iznosili svoje mišljenje (da gledaoci ne znaju da li slušaju vas ili gledaju ono što sam ja pripremio). Ne znam šta je izraz totalitarne svesti ako nije to?

O ulozi Crkve u društvu

Izraz totalitarne svesti je i stav da je upravo Crkva mračna i totalitarna institucija (a da je “religija opijum za narod”) i da joj nipošto ne pripada da pokreće pitanje opšteg dijaloga.

Podsetiću i vas i javnost da Crkva nije fosil iz Srednjeg veka, već zajednica koja nas je iz Srednjeg veka prevela u Novo doba (kao što je ranije pomogla svetu da pređe iz robovlasničkog u feudalni sistem vrednosti).

Crkva je vodila rad štamparije na Cetinju; Crkva je osnovala i učestvovala u radu prvih škola u Crnoj Gori (kako osnovnih, tako i onih srednjih); Crkva je bitno učestvovala u prvoj mirnoj i demokratskoj tranziciji vlasti u Crnoj Gori - čemu ste i sami, svojevremeno, doprinosili.

Međutim, nešto se u vašem odnosu promenilo, ali ne u pravcu mirnog dijaloga i boljeg razumevanja. Zalaganju za temeljnu i objektivnu reviziju jednopartijske i revolucionarne verzije istorije - to stoji nepromenjeno u crkvenom narativu od 1945. do danas. Kada je to vama počelo da smeta? Ovo pitam jer pamtim gostovanja predstavnika te i takve Srpske pravoslavne crkve u vašem studiju, a bez ovih gore opisanih isključivosti sa vaše strane.

O javnom dijalogu i ideološkim pitanjima

Javnost ne bi trebalo da zamaraju moji i vaši lični stavovi i naše međusobno (ne)razumevanje, ali sticajem okolnosti svi naši razgovori imaju takozvanu nacionalnu frekvenciju, pa ih je potrebno pojasniti onda kada vi uporno insistirate na kritici Crkve oko jednog te istog pitanja.

Elem, cela ova problematika, u civilizovanim i demokratskim društvima, ne bi se ticala “naših i njihovih”, niti teme “ko je sa kim bežao”, već bi mogla da stane u nekoliko krupnih pitanja očišćenih od svojatanja bilo koje ideologije, a usmerenih ka demokratskim i humanim vrednostima koje, nadam se, svi delimo.

O boljševičkoj revoluciji i moralnim pitanjima

Možemo li, osim problematike “saradnje sa okupatorom”, javno diskutovati o moralnoj vrednosti sprovođenja boljševičke revolucije pod okolnostima te iste okupacije?

(Za mlađe od 18 godina: boljševička revolucija po svojoj doktrini i dotadašnjoj praksi podrazumeva oružano nasilje protiv svojih sugrađana, protiv domaće, legitimne i legalne vlasti. E sad, ako je izvodite pod okolnostima oružanog napada okupatora na tu istu vlast, vlast koja je pre vaših revolucionarnih plotuna dokazano antifašistička i antinacistička, ostaje moralno pitanje: ko je tu kome od koristi i zarad čega?)

Revolucije od čijih se devijacija decenijama “lečimo” tranzicijom ka političkim vrednostima koje su revolucionari upravo ukinuli nasiljem? Da ih nabrojim: demokratija, višepartizam, sloboda govora, svetinja privatne imovine, verske slobode... itd.

Verujem da decenijsko ćutanje o tome jača ekstremizam ljudi sa antilevičarskim nazorima, a često dovodi do preuveličavanja nekih detalja iz oružane borbe onih koji nisu bili partizani.

O ratnim zločinima i herojima

Ako smo ratne zločince locirali među pripadnicima Kraljevske vojske, zašto ćutati o onima koji do danas nose titule “narodnih heroja”?

Nije li i to kontinuirano i višedecenijsko “slavljenje ratnih zločinaca”, koje je, za razliku od onih četničkih, stavljeno u udžbenike, pa je samim tim u pitanju mnogo štetniji fenomen?

Ili: po čemu je masovno i plansko ubijanje nevinih ljudi teži zločin ako je podstaknuto šovinizmom, u odnosu na iste takve zločine pokrenute klasnom netrpeljivošću i ideološkom zaslepljenošću?

O evropskim deklaracijama i partizanskom pokretu

Može biti da bismo imali šta da dodamo briselskom izjednačavanju komunističke i nacističke ideologije - jer je, uz sve kontroverze, partizanski pokret kod nas kraj rata dočekao kao antifašistička, oslobodilačka vojna sila koja je u svoje redove uključila većinu našeg naroda.

Međutim, nisam do danas video nijedan istraživački novinarski rad na temu tih veoma jasnih evropskih deklaracija, koje ne osuđuju samo totalitarne sisteme kao takve, već upravo partnerski odnos komunista i nacista dobrim delom Drugog svetskog rata.

Odnos koji je bukvalno bio preduslov da taj rat počne onako kako je počeo i kada je počeo.

O Ljubu Čupiću i ratnim svedočenjima

Ubijstvo narodnog heroja Ljuba Čupića je zločin. Iza toga zločina stoji izdaja.

Trebalo bi pročitati „Svedočenja“ Ljubomira Kosovića, posthumno objavljenu knjigu sećanja na Drugi svetski rat, ovog uglednog čoveka, pregala na poslu posleratnog razvoja televizijske tehnologije u Crnoj Gori, koji je tokom rata bio i među partizanima i među četnicima.

Ostajući retko moralan i dosledan rodoljub, osuđujući zločine i lutanja kako jednih, tako i drugih, u toj knjizi Kosović govori o ružnoj ulozi koju su u Čupićevoj likvidaciji imali ne samo četnici, nego i partizani.

Ona je bila takva i tolika da je Ljubov rođeni brat Martin posle tog zločina odstupio od partizana ka četnicima! Martin Čupić je sa suprugom stradao u povlačenju četnika prema Sloveniji.

Pored toga, u Kosovićevoj knjizi se imenom i prezimenom pominju ratni zločinci koji do danas krase naše ulice i nekadašnja fabrička postrojenja.

O zbegu u Sloveniji i pogrešnim parolama

Sudbina braće Čupić najbolje pokazuje koliko je neumestna parola: “Ustaše i četnici, zajedno ste bežali”.

To nije transparent koji smiruje strasti, niti predstavlja adekvatan odgovor na sramni poklič “Ubij Srbina”, ma koliko neupućeni ljudi bili oduševljeni ovim “izumom” naših navijača.

Zato što on aludira na veliku tragediju koja se desila u Sloveniji, posle zvaničnog završetka rata - na likvidaciju bez suda i presude, sa velikim brojem nepravedno pobijenih ljudi iz Crne Gore, a od strane ljudi iz Crne Gore.

Samo u tom zbegu likvidirano je više od 70 sveštenika, zatim uglednih civila, pa i četničkih vojnika i oficira koji nisu imali prilike da dokažu svoju nevinost ni na kakvom sudu.

Ti ljudi su videli ustaše prvi i poslednji put tokom nekoliko majskih dana tog zbega (ukoliko među njima, vrlo moguće, nije bilo onih rodoljuba iz Crne Gore koji su u Hercegovini 1941. pucali na te iste ustaše).

A zbeg u pravcu Zapada, koji je pomešao zločince i nevine, dogodio se zbog krupnih geopolitičkih promena na Istoku Evrope i očigledne podrške koju su ovdašnji komunisti dobili od Crvene armije.

Dolazak Crvene armije na prostor Jugoslavije (ne i Crne Gore) pokolebao je i dodatno zastrašio sve ovdašnje antikomuniste i okrenuo ih u zbeg prema Sloveniji, kroz teritorije NDH koja se raspadala.

Naravno, tamo ih nisu likvidirali sovjetski, nego ovdašnji komunisti.

Zato verujem da to nije prava pesma niti parola koja se trebala čuti, bar ne ovde u Crnoj Gori, upravo iz pijeteta prema nevino pobijenim ljudima, našim precima.

Iz svega opisanog, svima je jasno da takav stih nije nikakva alternativa monstruoznom pozivu “Ubij Srbina”. Naprotiv.

Bonus video:

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI