Ona se u ispovesti za "Blic" podsetila kako je porodica obeležila poslednji zajednički Božić, kako se navikava na život u Beogradu, da li joj teško padaju kritike znanih i neznanih i otkriva zašto neće ići na proteste opozicije 16. januara, na godišnjicu Oliverovog ubistva.

Kako pamtite poslednji zajednički Božić?

- Bili smo u Mitrovici pošto smo tradicionalno proslavljali Božić tamo. Imamo svog polaznika, Bogdan je polaznik kod babe, imamo mnogo gostiju koji dođu sutradan. Pamtim Badnje večeri. To su trenuci kada su najbliži na okupu. Ne smem da zamislim koliko će ovo Badnje veče biti teško za Bogdana i za mene. Postojale su stvari, rituali koje su njih dvojica zajedno radili. Išli su po badnjak. Ne može niko tu prazninu da popuni, ko god bio s nama.

Kritikuju vas zbog skupog ajfona, zbog selfija i kačenja fotografija na Instagram, zbog načina na koji se oblačite…

- Ne mogu da verujem da se posle svega što sam doživela meni dešavaju takve stvari. Očigledno je jedan deo javnosti mene doživeo kao svog političkog protivnika. Jednom sam rekla i sto puta ću ponoviti - niti sam ičiji politički protivnik, niti imam stranku iza sebe. Imam svoje dete, nastradalog muža, godine borbe koje su ostale iza mene. Moj privatni život ne bi trebalo nikog da zanima.

Ali očigledno zanima…

- To što živim, što ne nosim crninu, ne znači da Olivera ne žalim. Žalim ga celim svojim srcem i žaliću ga do kraja života. Samo ja znam šta bi on u ovom trenutku tražio od mene. A to je da budem jača nego ikada zbog Bogdana. Radim sve ono što bi moj Oliver želeo. Da se desilo obrnuto, ja bih bila najsrećnija na svetu da on započne život mesec, dva posle mene. Da sam mogla da biram, izabrala bih da poginem umesto njega, ali pošto nisam, ja sad biram da živim, jer znam da bi on to želeo.

Neki drugi tvrde da im ne smeta sve pomenuto, ali vam zameraju što ste sa predsednikom Vučićem položili cveće na mesto ubistva vašeg supruga i što ste se zaposlili u kabinetu predsednice Vlade.

Kritikuju vas i zbog odluke da vaš suprug bude sahranjen u Beogradu.

- Nije to bila samo moja želja. Sebe od tog dana nisam više videla u Mitrovici, ali Oliverovi brat i sestra koji oduvek žive u Beogradu, nisu želeli ni po koju cenu da sahrana bude na Kosovu. Pošto me ljudi i za to prozivaju, znači mi da mogu da kažem da je to bila odluka čitave porodice.

Kako komentarišete tvrdnje da ste ucenjeni?

- Ima raznih priča i pretpostavki. Ne upuštam se u to. Nisam donela odluku preko noći, ali je samo moja. Moje je pravo da radim. Borila sam se za mog Olivera kada je to bilo najpotrebnije, kada su mnogi bežali i sklanjali se. Zarad njegovog mira, ako ne zarad mene i ovog deteta, ljudi treba da imaju meru i granice.

Jeste li se o novom zaposlenju konsultovali s porodicom?

- Jesam. Meni je porodica na Kosovu, zbog toga mi nije bilo lako da ostavim i oca i majku i brata i sestru i sve prijatelje. Ko nije to preživeo, ne može da zna kakva je to situacija. Ta mala sredina više nije bila zdrava ni za mene ni za dete. Bogdanu je počela da smeta i preterana pažnja, tamo se samo o tome priča. I ovde, ali ima drugu dimenziju. U ovoj školi, on je dete kao i svako drugo i ja sam to htela. Da on izraste u zdravog i pametnog momka, a to u Mitrovici ne bi mogao.

Koliko puta ste posle ubistva bili u Mitrovici?

- Samo dva puta.

Kakav je osećaj vratiti se?

- Grozan. Jednom smo bili i Bogdan je tražio da se odmah vratimo. Nije to više bilo to. Iako smo u tom stanu proveli godine, slavili rođendane, imali sjajne i manje sjajne trenutke. On to prosto nije osećao kao svoje.

U kakvim ste odnosima s Oliverom porodicom?

- U korektnim. Oni nisu prihvatili moj posao u Vladi. Nisu me kritikovali, ali sam videla da negoduju. Ja tu nisam bitna. Bila sam im snaja, sad više nisam, ali sam majka njihovog bratanca. U Srbiji je normalno da se posle takvih situacija ljudi udalje. Ali je važan Bogdan. On ne sme pored oca da izgubi strica, tetku i braću. Nikad neću reći ružnu reč o toj porodici. Neću zbog mog Bogdana i zbog mog Olivera. Volim sve Oliverovo i tako će biti dok sam živa, koliko god to možda njima bilo čudno.

Da li se plašite da će vam Bogdan možda jednom kada odraste nešto zameriti?

- Ne.

Imate li nove informacije u vezi sa istragom?

- Ima mnogo informacija, ali zasad su nepouzdane. To su komplikovane i teške stvari, treba jedna pametna glava koja sve kockice treba da složi i da napravi sliku onoga što se dogodilo, a zatim i otkrije ko stoji iza svega. Ne gubim nadu i dok god sam živa tražiću odgovore na pitanja. Nikad neću dozvoliti da se Oliver zaboravi. To nije obaveza samo moja, već svih koji su ga poznavali i koji ga nisu poznavali, koji su ga voleli i koji ga nisu voleli. Znam da istina ne može da se sakrije, pitanje je samo trenutka.

A kad Hašim Tači kaže da su ubice u Beogradu?

- Meni se gadi zloupotreba Oliverovog stradanja. To je možda gore i od svega što se desilo. Imate osećaj da svako kome zatreba izvlači to iz fioke. To je strašno. Ne razumem te ljude. Neka ga ostave da spava na miru. Ako nisu mogli da ga zaštite ni jedni, ni drugi, ni treći, neka ga ostave na miru.

Jeste li razočarani u nekoga?

- Jesam.

U koga?

- Znaju oni to. Na svu sreću, mnogo je više onih koji su me prijatno iznenadili. Dobijem između 100 i 300 poruka svakog dana od ljudi koji mi pružaju podršku, koji me sreću, koji su pratili koliko sam se borila za Olivera i koji znaju koliko mi je bilo važno da se on vrati kući. Ne zameram nikom ništa. Sve im opraštam. Želim im da imaju mirnu savest ako mogu. Samo neka mi ne diraju rane.

Kako ćete vi obeležiti godišnjicu?

- Mi ćemo izaći na groblje. Ja ću sa Bogdanom organizovati parastos u Hramu Svetog Save pošto je Oliver obožavao to mesto. Tamo je uvek išao sa sinom kad je bio u Beogradu. Otići ćemo u 8.15, u vreme kada se desilo ubistvo, da zapalimo sveću. I mislim da će svi ljudi koji iskreno žele da se Oliver ne zaboravi biti tu. Oni koji žele da iskoriste ovu tragediju, neka koriste, ali to nije fer. Ja ne organizujem skup, ne pada mi na pamet, makar bili sami, ja ću sa svojim sinom zapaliti sveću.

Da li se plašite?

- Ne. Ne plašim se više ničega. Ja sam naučila da nije najstrašnija smrt. Najstrašnija je tuga i kad shvatite da nekoga ko je vaš ceo život nikada više nećete videti. Samo onaj ko nije doživeo može da sumnja u to. Ne bojim se ničega.

Kako ste se snašli na novom radnom mestu u Vladi?

- Divno je. Radimo puno projekata koji su interesantni. Prija mi novo okruženje, neke druge teme koje nisu tako teške, prija mi da se izmestim iz svoje teške i tužne stvarnosti, da napravim poneki selfi, da izađem i popijem čašu vina. Sve to ne znači da sam zaboravila Olivera i da ću ga ikada zaboraviti.

"Ne bih nikad išla na protest"

Najavljen je protest opozicije u Beogradu za 16. januar, tačno na godišnjicu ubistva. Šta o tome mislite?

- Ja tamo neću biti. Ne bih nikada, ko god da organizuje. To nije način da se Oliver ne zaboravi. Gde su svi ti ljudi bili kad je bio zatočen tri i po godine? Zašto tada nisu organizovali proteste da mu pomognu da izađe na slobodu? Gde su bili prethodnih godinu dana? Mislim da je to politizacija tragedije. Ne kažem da tu neće biti ljudi koji će izaći zbog Olivera, ali mislim da upravo to neko hoće da iskoristi, što nije u redu.

Pitate gde su bili organizatori dok je Oliver bio zatočen i posle toga? Jesu li sa njim kontaktirali?

- Radila sam Oliverovu kampanju kada je izašao iz zatvora i ponovo se kandidovao. Pisala sam pisma onima koji sada protestuju da ga podrže pismom podrške. Samo pismom. Ne želim da imenujem, ali ni ljudi koji su sad najglasniji, koji se za njega ne znam kako bore ili mi nisu odgovorili ili nisu hteli da čuju da mu pošalju pismo podrške. Ja sve to imam. Od Olivera sam naučila da čuvam važne stvari. I samo ih puštam, ne znam koliko će daleko da idu.

Bogdan: Na slavi je bilo super

Nedavno ste proslavili slavu Svetog Nikolu. Kako je bilo?

Bogdan: Bilo je super. Bili su nam gosti iz Mitrovice i moji drugari.

Ti si sada domaćin?

- Da.

Šta je mama pravila za posluženje?

- Rusku salatu, pite, kolače, a nešto je i naručila.