"Čim sam ga ugledala znala sam da je on taj!" Vesna otkrila da je ona bila ta koja je zaprosila svog 36 godina starijeg političara!

Ljubavna priča politačara Predraga Markovića i 36 godina mlađe supruge naišla je na brojne osude, ali nakon njene iskrene ispovesti mnogi su na ovu razliku u godinama zanemarili. 

- Ja sam zaprosila njega. Na njegov 60. rođendan, iza ponoći. I mada su oči i osmeh jasno govorili - odgovorio je tek ujutro - kaže Vesna Marković (28), koja je s poznatim političarem i članom Krunskog saveta Predragom Markovićem (64) proslavila četiri godine braka, a koja je napisala ovaj tekst iz prvog lica.

A ako me pitate zašto sam ja njega zaprosila, a ne on mene, po prirodi sam takva da znam šta želim i da se uvek borim za ono do čega mi je stalo. Kada je o Predragu reč, posle našeg prvog susreta na koji sam kasnila 40 minuta (kao i uvek, džentlmenski me je dočekao uz osmeh) i koji se od običnog ćaskanja pretvorio u sudbinski susret, znala sa da je on taj sa kojim mogu svoj život da podelim "i u dobru i u zlu."Jedan od uslova bio je da izbegnemo javnost. Zato smo i odabrali 26. decembar. Trebalo je da sačuvamo tajnost samo nedelju dana, tokom božićnih i novogodišnjih praznika, i već bi svaka vest o tome izgubila ekskluzivu. Nema ničeg ekskluzivnog u vesti koja bi počela sa „krajem prošle godine...".

 

Zahvalni smo svima koji su nam to omogućili. I kumovima, i fotografu, i sjajnoj matičarki jer je javnost je za naše venčanje saznala tek krajem januara 2016, kad su jedne novine prenele moju objavu s društvnih mreža, na kojoj sam pored fotografije sa venčanja ispod zastave Srbije napisala „njegov grb, njegova zastava, njegova žena".

 

Meni je u stvari najteže bilo tih 15 dana pre venčanja. Ne znam kada sam imala veću tremu. Na kraljevskoj slavi 13. decembra, kada sam predstavljena i njihovim visočanstvima i patrijarhu. Na našoj slavi 19. decembra, kada smo prvi put zajedno sekli kolač - Predrag, njegov sin Jakov i ja. Ili na rođendanu njegovog prijatelja 20. decembra, u restoranu „Reka". Ili odmah posle venčanja 9. januara na slavi kod Duška Kovačevića. Na tim događajima morala sam da se suočim sa ispitivačkim pogledima skoro celokupne kulturne, političke i crkvene elite. A već sam dobro znala da se Predrag pre toga nikada nije pojavljivao u javnosti ni sa kim stvarno bliskim, a kamoli sa nekim članom porodice.

I mene je iznenadilo koliko skoro svi lako prihvataju činjenicu da nas dvoje, kao i tada i sada jedno drugom persiramo. Ljudi su odavno znali da je Predrag na „vi" sa svima, osim sa onima koje poznaje duže od 30 godina i onima koje nimalo ne poštuje. U našem braku, to persiranje ima i dodatnu draž, ali je to naša privatna stvar.

 

Vodimo običan život, naravno, i međusobno smo zahvalni Bogu što nas je spojio. Kada se steknu uslovi planiramo i crkveno venčanje. Dogovor sa vladikom šumadijskim Jovanom, koji nam je prvi dao blagoslov, je da to bude u staroj Karađorđevoj crkvi u Topoli. Ali, dokle god moj muž ima snage da igra fudbal sa ili protiv specijalaca iz „Kobri", makar i humanitarnim povodima, ne primećujući razliku u godinama - nemamo razloga da žurimo.

Koliko god ponosna, priznajem da se ne osećam uvek najbolje na zvaničnim događajima. Kada i sama postajem svesna da stojim pored čoveka koji je Srbiji vratio grb, zastavu i himnu, potpisao samostalnost države i Ustav. Ali sam zato srećna kad smo ušuškani i daleko od javnosti. Ono što zaista jesmo. Zato tu privatnost i čuvamo.