Voditelj spustio glavu, Milica Dabović jedva govorila... Miroslavi je muž nasilnik oduzeo Eleonoru, a ona se očajnički bori da povrati ćerku koja odrasta bez nje

Printscreen/ B92

Foto: Printscreen/ B92

O ovoj mučnoj i teškoj temi glavni i odgovorni urednik TV B92 Dragan Karadžić razgovarao je sa bivšom košarkašicom i žrtvom nasilja Milicom Dabović, žrtvom nasilja Miroslavom Babić i državnim sekretarom Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja Stanom Božović. 

- 2010. godine, moja ćerka je rođena u Beču. Od tog trenutka, naredne tri godine živimo u Beču, moj muž radi u privatnoj banci. U to vreme je bilo dva, tri ispada, gde on počinje da histeriše bez ikakvog razloga, ali nasilje svakodnevno počinje, psihičko i fizičko, kada smo se preselili, prvo u Berlin, zatim i u Budimpeštu. Po rođenju Eleonore je počelo nasilje. Kako moj muž nema porodicu, da li je bilo u pitanju da mu Eleonora oduzima ljubav i pažnju, ne znam, ali tada kreću da isplivavaju sitni ekcesi gde mi uglavnom žene tražimo neka opravdanja i krivicu u nama samima - ovim rečima je Miroslava počela svoju potresnu ispovest.

Printscreen/ B92

Miroslava Babić, Foto: Printscreen/ B92

- U Budimpešti je bio vrhunac nasilja. Ono što je tragedija u svemu tome jeste da je naša ćerka Eleonora prisustvovala svemu. Nora je u tom trenutku imala oko 3 i po godine i kada je on vikao, dete se trese, srce ubrzano kuca. To su takve pretnje smrću da kad vam jedno dete od 4 godine kaže: "Mama, ja ću ga ubiti" ili "Mamice, meni se ne ide kući". Ja kao žrtva nasilja krijem to od svoje porodice, nikome ne govorim iz razloga što želim njih da zaštitim. Sada tu dolaze neke druge, pravne stvari . U to vreme nemamo posao i nismo prijavljeni na adresi u Budimpešti. Jednom sam prijavila nasilje 2014. godine gde je izašla mađarska policija. Advokat mi je rekao da ako se još jednom sve ponovi, dete se oduzima i ne ide ni kod jednog roditelja, već u Nemačkoj. Zaista, kada vam u Nemačkoj oduzmu dete, mora da prođe 3-4 godine dok utvrdite gde vam se dete nalazi i to je onda prepreka i pitaju se zašto ne prijavljujete nasilje - objasnila je Miroslava.

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

Printscreen/ B92

Pogledaj galeriju

- Eleonora i ja smo živele u Srbiji. Vratila sam se ovde posle 12 godina življenja u inostranstvu upravo zbog nasilja. Dobila sam ovde posao i na taj način zaštitim ćerku i sebe. Znam koliko su važna oba roditelja za dete, tako da ja ni u jednom trenutku nisam Milanu uskraćivala da vidi Eleonoru. U februaru 2017. godine mi odlazimo u Budimpeštu na produženi vikend gde je Milan nasilno oduzeo Eleonorin pasoš i ja sa detetom nisam bila u mogućnosti da se vratim u Suboticu, a ja sam morala da se vratim zbog posla. U maju iste godine dobijam rešenje o hitnoj meri po kojoj se Eleonora dodeljuje majci da bi se sprečilo dalje nad detetom. Milan dobija tužbu za razvod braka i on tada kreće da beži. Otišla sam da prijavim nestanak deteta. Kasnije mi javljaju da je Eleonora pronađena u jednom stanu u Beču sa osobom koja nema starateljstvo nad detetom. Dok sam radila na tome da izbavim dete, ona mi je poslala poruku sa telefona žene koja je imala moj broj: "Mamice, pozovi me na broj taj i taj, nemoj da kažeš Milanu". I dete mi je ispričalo ko im je pomogao u otmici, da ju je upisao u francusku školu i tada je razgovarala sa celom porodicom i radovala se povratku. Na ročištu, prva zabluda advokata u Beču, ni rekla da Haška konvencija i zahtev za vraćanje deteta traje 6 meseci. Znači, meni sudija na ročištu daje predlog na priznavanje ročišta u Subotici jer je to brže nego Haška otmica.

- Dobila sam rešenje iz suda u Beču da je priznato rešenje srpskog suda da dete pripada meni. Odlazim u školu u Beču, učiteljica me laže koje je odeljenje u pitanju i dva dečaka su se javila da kažu da jeste, a moje dete je pod stolom. Izdejstvovala sam da dobijem pomoć naše ambasade u Beču, ali Eleonore nije bilo u školi, ni u stanu, a socijalna pomoć je odbila da je traži. Onda sam otišla u policiju da prijavim nestanak deteta, ali se ni tada ništa ne dešava. Posle 3 nedelje je stigao dopis sudu od mog muža gde izjavljuje da ga prati tajna služba iz Srbije i da je on napustio Beč. Tada, u školi sam poslednji put videla svoje dete, a ne znam ni da li je živa. Dopis suda iz Subotice je odbio Interpol, tačnije da da bilo kakvu informaciju gde je moje dete. Sada čekamo naše državno Tužilaštvo da reaguje i konačno stavi Eleonoru na žutu poternicu. Da bih ponovo išla na Hašku konvenciju, moram da znam gde se Eleonora nalazi - objasnila je žrtva nasilja Miroslava Babić. 

Ona je rekla da njeno nasilje traje i danas i da se samo proširilo na porodicu i sve. U celom slučaju, najviše strada Eleonora. Kako je rekla gospođa Babić, strah je stalno prisutan.