Veliki praznik donosi nam važne običaje, a evo šta će se dogoditi ako na ovaj dan bude GRMELO!

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas obeležavaju Svetog Savu koji se smatra jednom od najznačajnijih ličnosti srpske istorije. Savindan se obeležava u čast prvog srpskog arhiepiskopa, prosvetitelja i tvorca zakonodavstva. Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti i zaštitnikom prosvetnih ustanova.

Sveti Sava se smatra začetnikom srpske srednjovekovne književnosti, stoga je i zaštitnik prosvetnih ustanova.

Rođen je 1169. godine kao najmlađi sin srpskog župana Stefana Nemanje. Svetovno ime bilo mu je Rastko.

Odrekao se svetovnog života i zamonašio veoma mlad, oko 1192. godine, na Svetoj Gori, u ruskom manastiru Sveti Pantelejmon.

U Srbiju se vratio 1208. godine da potpuno izmiri zavađenu braću. Bavio se prosvetiteljskim radom prenoseći osnovne verske i svetovne pouke.

Iza sebe je ostavio više pisanih dela. Najznačajnija su “Žitije Svetog Simeona”, “Karejski tipik”, “Hilandarski tipik” i “Studenički tipik”, kao i “Zakonopravilo”.

U Nikeji je 1219. od vizantijskog cara Teodora Laskarisa i vaseljenskog patrijarha Manojla i Haritopula izdejstvovao autokefalnost srpske crkve i srpsku arhiepiskopiju.

Umro je u Trnovu 25. januara 1236. godine, na povratku iz hodočašća u Jerusalim, posle jedne diplomatske misije za bugarsku arhiepiskopiju.

Prema zapisima iz tog vremena, glas o smrti Rastka Nemanjića stigao je u Srbiju 27. januara, pa se u SPC na taj dan služe liturgije.

Njegove mošti su iz Trnova prenete u Srbiju i sahranjene u manastiru Mileševi 1237. godine.

Savin kult je u narodu bio jak zbog čega je u vreme Banatskog ustanka, 1594. godine, veliki vezir Sinan paša naredio je da se mošti Svetog Save odnesu iz manastira Mileševe i spale u Beogradu, na Vračaru.

Praznik Sveti Sava je ustanovljen za školsku slavu 1840. godine, na predlog Atanasija Nikolića, rektora Liceja iz Kragujevca.

Posle poluvekovne zabrane, 1990. godine ponovo se obeležava kao školska slava.

Ime Svetog Save nose mnogi toponimi, kao što su Savina, Savinica, Savina voda, Savina greda, Savina stopa, Savin izvor, Savin potok, Savina strana, Savin kuk, Savino počivalo.

Narodna verovanja i običaji
Na Svetog Savu post je obavezan. Iako je u kalendaru SPC upisan crvenim slovom, Sveti Sava može i mrsno da se slavi ako ne pada u sredu ili petak. Veruje se da ovaj svetitelj može da umiri more i oluje kao i da stvori vodu iz kamena…

Postoji i verovanje da na današnji dan ne treba nositi crveno, kao ni oštriti noževe, britve i druge alate kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene. Ovo verovanje potiče iz starih vremena.

Naročito revnosno Svetog Savu praznuju stočari iz raznih krajeva, a on se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Takođe, pred Savindan se nije smela stoka terati u šumu.

U mnogim krajevima se ovaj praznik proslavlja vrlo svečano i pre njega se postilo sedam dana. Uz to ne samo da se ne rade teži poslovi, već se u nekim krajevima ne radi ništa.

Sveti Sava ne samo da “gospodari” srpskom zemljom već i nebom. Među narodnim verovanjima je i to da “ako na Svetog Savu grmi, desiće se nešto sudbinsko”.

Time je srpski svetac, pridodavanjem munje i groma kao božanske opomene i oruđa, uzdignut u nivo paganskih bogova (antičkih Zevsa, Jupitera, slovenksog Peruna, skandinavskog Tora…).

Jedan od primera “grmljavine na Svetog Savu” je i iz narodne pesme o buni protiv dahija (1804. godine).

U Čačku je bio običaj da majke koje imaju školsku decu spremaju na ovaj dan žito.

Sava je i srpski Mojsije. jer veruje se da gde on dotakne štapom kamen, tu se pojavljuje izvor sa lekovitom vodom. Otuda brojni lekoviti izvori sa njegovim imenom: od vrela kod manastira Savinac u takovskom kraju na reci Dičini, do istoimenog izvora kod Užičke Požege.