U ovom vojvođanskom mestu sve je više beba!

Već na samom ulazu u naselje vidi se da je to mesto „u kojem se autobus okreće”, a stado ovaca i poneka krava na putu odaju čime se meštani bave i od čega žive. Salaši ko salaši, mogao bi neko da pomisli, ali Rančevo su sve, samo nisu „obični” salaši.

Njihova „neobičnost” ogleda se u činjenici da se u ovom mestu iz godine u godinu rađa sve više stanovnika.

Uz pomoć meštana došlo se do podataka da od ukupno 193 stanovnika, u Rančevu živi čak 58 mladih do 18 godina, a samo u proteklih šest godina rođeno je 28 dece.

Za tih šest godina umrlo je šestoro ljudi, što znači da je natalitet čak četiri puta veći od mortaliteta. U naselju ima 49 kuća i svaka kuća u proseku ima po troje dece, što je neuobičajeno u vreme kada gradovi, sela, a posebno vojvođanski salaši – izumiru.

U naselju radi i izdvojeno odeljenje OŠ „Nikola Vukićević” do četvrtog razreda, koje će, sudeći po broju stanovnika, raditi još mnogo godina.

- Trenutno u školi imamo dvanaest đaka i radimo u dva odeljenja. Moje odeljenje ima sedam prvaka, a koleginica Valentina Stojačić predaje kombinovanom odeljenju u kojem je pet đaka od drugog do četvrtog razreda. Već sada znamo da ćemo naredne godine imati dva prvaka. Ono što je zanimljivo je što našu školu obilaze i mlađa deca, kada su neka dešavanja ili priredbe rado dolaze sa braćama i sestrama. Naravno, u posetu nam dolaze i naši „bivši” đaci, odnosno stariji učenici koji su prešli u školu u grad - počinje priču Marija Gugleta, učiteljica u prvom razredu OŠ „Nikola Vukićević” u Rančevu.

- Sve su to dobra i poslušna deca, koja vole da idu u školu i da uče. Sa roditeljima imamo izuzetnu saradnju. Nažalost, još uvek nemamo salu za fizičko pa nastavu izvodimo u učionici ili u dvorištu, kada vremenske prilike to dozvoljavaju. Postoji prostorija u školi koja je predviđena za salu, ali još uvek nije adaptirana. U planu je da se renovira i da se ogradi škola - ispričala je učiteljica Marija Gugleta.

Porodice žive od poljoprivrede i stočarstva

- U Rančevu živim 12 godina otkako sam sa porodicom izbegao iz Bosne. Imam tri sina: Stefana (11), Sinišu (9) i Milana (6) i svi zajedno se bavimo poljoprivredom. Danas je teško vaspitati decu da rade, ali ovde je takva sredina i sve porodice žive od poljoprivrede i stočarstva. Imamo puno dece u naselju, preko 1.000 grla stoke, veliki smo proizvođači hrane i mleka, a nemamo nikakve uslove. Moji sinovi vole da žive ovde, jer ovde, kad bi imali uslove, može lepo da se živi – kaže poljoprivrednik Milorad Panić.

Za razliku od njega, Milenko Kelić je rođen u Rančevu. Nikada nije, kaže, poželeo da živi negde drugo, kao ni njegovi roditelji. Otac je četvoro dece, sinova Mijomira, Gorana i Branka i ćerke Marije. Najstarije dete ima šest, a najmlađe dve godine.

Prema podacima „Somboleda”, trideset proizvođača mleka iz Rančeva dnevno dostavi čak 8.000 litara mleka u somborsku mlekaru. Jedan od najvećih proizvođača u naselju je Stevica Rakić, koji sa svojom porodicom svakoga dana muze 55 krava i proizvede 1.500 litara mleka dnevno.

- U kući živi nas devetoro: supruga Jovanka i ja, dva sina, dve snaje i troje dece. Svako od nas zna svoj posao i tu nema nikakvih problema. Obrađujemo 200 hektara zemlje, a ponekad nam je čak i to malo i moramo da dokupljujemo hranu za stoku. Ovim poslom se bavim od svoje 14. godine i ceo život sam u Rančevu - kaže Stevica.

Kuća Blagoje i Đurđije Trivunović nalazi se na samom ulazu u naselje i u njoj je svaki dan najveća graja. Oni imaju petoro dece i za sada najviše unučadi u Rančevu - čak dvanaestoro. Kako kažu, ako Bog da, biće ih još. Iako tri generacije živi pod istim krovom, dobro funkcionišu i svi zajedno doprinose. Na pitanje da li može da nabroji imena svih unuka, Đurđija ih je kao iz topa nabrojala: Dejan, Mile, Kosta, Nikola, Strahinja, Anastasija, Teodora, Petar, Slaviša, Blagoja, Uroš i Miloš.

Svaka čast, bako Đurđija!