Napisao prvi srpski ustav, a umro u siromaštvu sa moćnom porukom na GROBU!

Danas je Sretenje, veliki hrišćanski praznik, ali Srbija danas slavi i Dan državnosti, pošto je ovaj datum jedan od najbitnijih u političkom, kulturnom i istorijskom kalendaru Srbije.

Pored toga što je Dan državnosti, on je i Dan ustavnosti Srbije, kao i dan sećanja na početak Srpske revolucije (odnosno Prvog srpskog ustanka). Dan državnosti Srbije se slavio do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut. Stoga je Skupština Srbije 10. jula 2001. godine odlučila da Sretenje bude Dan državnosti.

15. februar 1804. počeo Prvi srpski ustanak i počela borba za oslobođenje od Turaka.

15. februar 1835. Skupština u Kragujevcu donela je Sretenjski ustav, prvi ustav Srbije, jedan od najmodernijih, najdemokratskijih i najliberalnijih ustava svog doba. Njime je u Srbiji ukinut feudalizam (među prvima u Evropi) i ujedno je predstavljao najistočniji odblesak Francuske revolucije.

Dimitrije Davidović (Zemun, 23. oktobar 1789. – Smederevo, 6. april 1838) bio je srpski političar i diplomata, ustavopisac, novinar i publicista. Davidović je karijeru u Srbiji započeo kao lekar i knežev privatni (porodični) sekretar, nastavio kao knežev državni sekretar, da bi svoju delatnost krunisao pisanjem Sretenjskog ustava i stekao položaj popečitelja (ministra).

Davidovića su novinari Srbije odavno prozvali ocem srpske štampe. On je bio ne samo novinar, već i diplomata, državnik, prosvetitelj, učitelj. Postoje doduše ulice i spomen ploče u Zemunu, Smederevu, Beogradu, ali to je ipak malo za sve njegove zasluge.

Koliko znamo o ocu srpskog novinarstva? U 18. veku došlo je do procvata ljudske mudrosti nauke. Zemun se veoma brzo prilagodio blagodetima tog "zlatnog doba". Bio je pun velelepnih građevina, značajnih i uglednih ljudi, profesora, umetnika, trgovaca, zanatlija, bankara... U Zemunu je živela i porodica Davidović u kojoj se rađa i sin Dimitrije 12. oktobra 1789. godine (po starom kalendaru).

PUTEŠESTVIJE PO PEŠTI I BEČU

Željan nauke, Davidović posle odlazi u Mađarsku, najpre u Kežmark a potom u Peštu. Započeo je studije filosofije, no ubrzo prelazi na medicinu u Beču, ali ih nikada nije završio.

Davidović u Beču upoznaje mnogo naših ljudi ali najznačajnije njegovo poznanstvo je sa Vukom Karadžićem i Jernejom Kopitarom. Davidović govori odlično nemački jezik a neki tvrde da je znao dobro bar još dva jezika.

Srbija je već početkom 19. veka imala školske ustanove, najvećom zaslugom znamenitog Dositeja Obradovića, ali nije imala svoj eštamparije, pa se tu nisu mogle štampati itekako potrebne knjige a još manje novine koje se u većoj meri pojavljuju u svetu. Ta činjenica je verovatno opredelila Davidovića za štamparstvo i novinarstvo Zbog toga je izučio tipografski zanat i u Beču dobio kalfensko pismo. To mu je pored znanja omogućavalo i davalo pravo da otvori sopstvenu štampariju, što je Davidović i učinio. Time je on zaokružio svoj zamišljeni "proces" i 13. avgusta 1813. godine pokreće prve novine na narodnom srpskom jeziku pod imenom Novine serbske - iz carstvujušćeg grada Viene. Te prve i prave srpske novine pokreću dva davnašnja prijatelja Srbi iz Zemuna i to oba Dimitrija - Davidović i Frušić koji imaju velike zasluge u pomoći Davidoviću oko pokretanja ovih novin ai njihovog daljeg života.

POVRATAK U SRBIJU

Prešao je u Srbiju 1821. i do 1829. godine bio je sekretar kneževe kancelarije. Od 1829. do 1833. godine je bio član delegacije za pregovore s Turcima i zaslužan je za njihov dobar ishod.

Godine 1835. godine je izradio Sretenjski ustav, koji je obnarodovan iste godine u Kragujevcu i u ustavnom periodu je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete.

Davidovićevo obrazovanje u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Kežmarku, Pešti i Beču, duboko je u njemu usadilo osećaj da nema države u kojoj ne postoje pravda i Zakoni. Miloševo "zakonodavstvo" bilo je veoma primitivno i nije ljudima obezbeđivalo prava i zaštitu. Davidović je uvideo Miloševu samovolju i upravljanje državom više kao običan neobrazovan čovek a manje kao pravi knez-državnik.

U takvim prilikama Davidović je čekao i "vrebao" svoju šansu. Ona se ukazala nakon deset godina kada je u Beogradu počela s radom "Knjaževska srbska knjigopečatnja" - kasnije Državna štamparija a to je današnji BIGZ.

Tu šansu "majstor" Davidović ne propušta i sa Miloševom dozvolom 23. marta 1832. godine objavljuje Probni broj svojih budućih novina.

Konačno "NOVINE SERBSKE" počinju da izlaze redovno posle dve godine u Kragujevcu gde je premeštena beogradska štamparija, odnosno 5. januara 1834. godine. To su bile prve novine na tlu Srbije, a mogle bi se, u nekom širem kontekstu, čak i definisati kao "prvi srpski tabloid" s obzirom na teme koje je vrlo konkretno obrađivao.

Naporan i odgovoran novinarski posao Davidović je veoma uspešno obavljao, sprovodeći vešto i svoj stav i uticaj na čitalaštvo. Davidović je bio i učitelj Miloševoj deci i jedan je od tvoraca čuvenog Sretenjskog ustaval. A onda je došla čuvena Miletina buna 1835. godine koja je, pored ostalog tražila Ustav za knjaževinu Srbiju, odnosno ograničavanje lične Miloševe vlasti. U Davidoviću je imala velikog pristalicu jer je bio za "konstituciju" i ta svoja opredeljenja iskazivao je tekstovima u svojim novinama. To se nije dopadalo ni Turskoj, ali ni knezu Milošu.

Ne zna se od koga je knez bio poučen, ali Miloš gubi ono neograničeno poverenje u Davidovića i nad novinama zavodi cenzuru a za prvog cenzora određuje Lazu Teodorovića, tadašnjeg Ministra pravosuđa i prosvete. U Odredbi o cenzuri pisalo je i ovo:

"Da se ništa u novine ne stavlja što bi bilo kao primječanije sopstvenog samog našeg novinara o politiki i postupku stranih država."

MILOŠ OBRENOVIĆ JE HTEO DA GA LIKVIDIRA, PA ODUSTAO

Davidović i dalje vodi novine, ali kada je u broju 49 iz 1845. godine objavio vest o bolesti starijeg Miloševog sina - Milana - čaša se prepunila i Miloš uklanja Davidovića iz novina i svih drugih državnih poslova. No, Miloš je duboko u sebi veoma cenio i poštovao Davidovićev "učinak", znanje, iskustvo, umešnost i doprinos uširenju Miloševih vidika i vidika njegove dece. Mogao je Miloš da ga likvidira, ili pošalje u inostranstvo. Nije to učinio već je poslao Davidovića u Smederevo, dao mu kuću u centru grada, imanje u okoliko sa 60 stabala kvalitetnih šljiva i 300 zlatnih groša godišnje.

Tu u Smederevu Davidović je našao svoj mir. Supruga i sva deca umrli su pre njega i on ostaje potpuno usamljen bez ikakvog poroda, zaboravljen od svih.

Davidović umire 25. marta 1838. godine. Niko nije zabeležio smrt ovog zaslužnog čoveka i velikog Srbina. Sahranjen je na ledini (verovatno svom imanju) da niko ne bi znao gde mu je grob. Savest se kasnije probudila. Grob Davidovićev je pronađen i njegove mošti su prenete na smederevsko groblje i položene u lepo uređenu grobnicu odmah pored značajnog istorijskog spomenika - crkvine iz 15. veka gde se i danas nalazi. Na nadgrobnoj ploči piše:

"DIMITRIJE DAVIDOVIĆ SAV SRBIN"