Prošao mentalnu instituciju da bi došao do Olimpijade, ostvario najgori rezultat i - ušao u legendu (VIDEO)

Netipični i hrabri ski skakač Edi "Orao" Edvards rođen je u radničkoj porodici kao Majkl Edvards 1963. godine u Čeltenhemu, gradu od stotinak hiljada stanovnika, koji godišnje u proseku ima jedan dan sa snegom. Majka mu je radila u fabrici koja je proizvodila aluminijska vrata, a otac mu je bio zidar. I otac od oca se bavio istim zanimanjem, isto kao i otac od očevog oca. Ne biste verovali, ali i Edi Edvards je radio kao – zidar.

Kada je imao 13 godina sa školom je otišao u Italiju i tamo je prvi put stao na skije. Odmah se zaljubio. Nije ga sputavala ni činjenica što nije dobro video. Sledećih nekoliko godina trenirao je skijanje i bio nadomak britanske reprezentacije. Jedva je uspevao da radi kao zidar i u slobodno vreme je skijao, uvek bez dovoljno novca za opremu i treningu, a veliki udarac zadesio ga je kada se nije uspeo da uđe među reprezentativne putnike za Olimpijadu u Sarajevu.

U leto 1986. godine, samo 18 meseci pre Olimpijade u Kalgariju, Edi Edvards donosi odluku koju je mogao da donese samo čovek s velikom petljom. Ostavlja posao zidara i odlučuje da se posveti skijaškim skokovima kako bi ostvario svoj dečački san i nastupio na Olimpijadi. Konkurencija u Britaniji slabija je u skokovima nego u skijanju, pa bi lakše mogao ući u reprezentaciju, a i treninzi nisu toliko skupi, racionalno je razmišljao Edi. Ali to što su jeftiniji nije mu puno značilo, jer para ionako nije imao. Godinu i po pre Olimpijskih igara, "Orao iz Čeltenhema" bez iskustva, novaca, opreme, trenera i tima kreće prema svom cilju naoružan jedino voljom.

Snalazio se na svakojake načine, možda najmaštovitiji bio je onaj kada je trenirajući u Finskoj odseo u instituciji za mentalno obolele. Uspeo je tamo da sredi smeštaj za samo jednu funtu. Nije mu bilo bitno gde spava i šta jede, samo je hteo da skače. Polako je napredovao i uskoro je srušio britanski rekord u daljini skijaškog skoka. Njegov rekord od 73,5 metra – koliko najbolji Nemci, Austrijanci, Finci skaču kao vozač Miško, znači zatvorenih očiju - kasnije će nadmašiti Džejms Lambert.

Na kraju je uspio da uđe u britansku reprezentaciju za Olimpijadu, ali još nije bio siguran da će mu se san ostvariti. Naime, u Kalgari je došao bez opreme, pa su mu Italijani dali kacigu, a Austrijanci skije. Tek tada je mogao odahnuti, jer istina je, spustiće se niz olimpijsku skakaonicu. Nije znao hoće li ostati živ, ali to je ionako manje važno. Cilj je ostvaren – nastup na Olimpijadi. Kako ono glasi olimpijski slogan – važno je učestvovati, a ne preživeti – što ima veze ako izgubi kontrolu u vazduhu, ako mu još ispadnu kaciga i ružičaste naočare, pa udari glavom u tvrdi sneg i na mestu premine – nema to veze, njegov život je imao smisla – umreće mu možda telo, ali olimpijska duša će večno živeti.

E pa baš zato je očarao svet. Nevažno je što je ostao uberljivo poslednji i na maloj i na velikoj skakaonici – za dvostrukim zlatnim Matijem Nikenenom zaostao je ukupno 145 metara – on je za sve bio pobednik. Čovek koji je došao iz grada bez snega, iz profesije bez novca, iz države bez skijaške skakaonice imao je hrabrosti da skoči odakle se većina smrtnika ne usudi ni da pogleda. Čak ga ni loš vid nije zaustavio u naumu da postane orao. Koliko je veliki Edi Edvards najbolje govori upravo taj njegov nadimak koji je napisao na transparentu njegov fan čekajući ga na aerodromu u Kalgariju – The Eagle – prozvati tako čoveka koji niti vidi, niti leti može se jedino ako je reč o istinskoj veličini.

Ali nisu baš svi delili oduševljenje s britanskim herojem. Deo njegovih kolega smatrao je da on svojim minijaturnim skokovima i slavom koja ga je zbog toga pratila pljuje na njihov višegodišnji trud. Lobirali su kod Međunarodnog olimpijskog komiteta koji je vrlo brzo doneo nova pravila o nastupanju na velikim takmičenjima. Da se ne bi ponovio Edi Edvards odlučeno je kako takmičari moraju da prođu stroge kvalifikacije. Upravo zbog toga, "Orao" nikad više nije nastupio na Olimpijadi i nijednom drugom velikom takmičenju. Ta odluka, koju su prozvali „Pravilo Edija Orla“ naterala ga je da na nakon karijere diplomira pravo.

Iako više nije nastupao i dalje je bio zvezda širom planete. U Finskoj su napisali pesmu o njemu Mun Nimeni On Eetu (Moje ime je Edi) i zvali ga da je otpeva. Iako nije imao pojma ni reč finskog, Edi je prihvatio poziv i otpevao pesmu za koju i danas nije siguran o čemu govori. Postala je veliki hit i dogurala do drugog mesta finskih top lista. Jednom prilikom zvali su ga da nastupa na rok festivalu nedaleko od Helsinkija zajedno s članovima hevi metal benda "Raggers". Izveo je pesmu pred 70 hiljada ljudi koji su bili u delirijumu. Posle nastupa izjavio je kako su mu članovi benda izgledali kao serijske ubice.

Danas živi povučenim porodičnim životom u selu 14 kilometara južno od njegovog rodnog grada. Mirnu svakodnevnicu prekinu mu jedino tokom novogodišnjih praznika - u vreme kada normalni ljudi piju, a nenormalni skaču – jer ga se uvijek sete, pa ga obuku u kostim orla da priča deci kako je to leteti bez krila. On se veselo smeška prisećajući se onog ludog dana u Kalgariju kada je tresao glavom da otera nervozu, skoro da su mu tri broja veće naočare ispale s nosa. Duboko je uzdahnuo i rukama se lagano odgurnuo od rampe. Komentator BBC-ja je ćutao, čovečanstvo nije disalo, mentalni bolesnici iz finske institucije preskočili su terapiju gledajući ga kako hvata brzinu od 93,4 kilometra na sat, a onda se vinuo visoko u - legendu.

Legendu o gubitniku, a u stvari pobedniku koja će živjeti večno, jer prava olimpijska duša nikada ne umire.