Ko je makar jednom kupovao polovan automobil zna kako to izgleda. Na slikama sve sija, volan kao nov, sedišta utegnuta, prodavac kaže da je automobil „uglavnom vožen na otvorenom“ i da je prethodni vlasnik baš vodio računa o njemu.

A onda ga odvezete kod majstora i priča ume potpuno da se promeni.

Nova analiza istorije polovnih vozila pokazuje da je 20,7 odsto proverenih automobila u Srbiji prelazilo više od 36.000 kilometara godišnje. To je preko 3.000 kilometara mesečno, što već govori da takav automobil verovatno nije služio samo za odlazak do posla, prodavnice i povremeno more.

Vrlo često iza takve kilometraže stoje službena vozila, taksi, rentakar ili automobili koji su svakodnevno korišćeni za posao.

I tu ja ne bih gledala samo broj kilometara na tabli.

Auto može lepo da izgleda, a da je iza njega ogroman broj radnih sati

Velika kilometraža sama po sebi ne znači da je automobil loš. Mnogo je važnije kako je tih 200.000 ili 300.000 kilometara prešao.

Nije isto kada automobil godinama putuje autoputem i kada svakog dana provodi sate u gradskoj gužvi, pali se i gasi, stoji u mestu sa uključenim motorom i stalno ide po principu „kreni-stani“.

Takva vožnja mnogo više opterećuje kvačilo, kočnice, menjač, trap i brojne druge delove.

Zato mi „mala kilometraža“ na polovnjaku nikada ne bi bila dovoljan razlog za kupovinu. Mnogo više bih želela da znam njegovu istoriju.

Ovi modeli najčešće imaju ozbiljnu kilometražu

U analizi se posebno izdvojilo nekoliko veoma popularnih modela.

Na prvom mestu je Škoda Karoq, čak 45,9 odsto analiziranih primeraka prelazilo je više od 3.000 kilometara mesečno. Odmah iza nje je Škoda Kodiaq sa 45,2 odsto.

Treće mesto zauzima Mercedes-Benz E-klasa sa 40 odsto, zatim Škoda Superb sa 36 odsto, dok je kod Škode Octavije 34,1 odsto proverenih vozila imalo veoma intenzivnu eksploataciju.

I zapravo me ovaj spisak ne iznenađuje previše.

Octavia i Superb su godinama popularni kao službeni automobili, a Mercedes E-klase se često koristi i u profesionalnom prevozu. To ne znači da ove modele treba izbegavati, već da bih kod njih posebno dobro proverila gde su i kako voženi.

Automobil koji je uredno održavan i sa velikom kilometražom ponekad može da bude bolja kupovina od primerka sa navodno malom kilometražom o čijoj istoriji ne znate ništa.

Najviše bih pazila kod uvoznih automobila

Tu stvari postaju još komplikovanije.

Automobil može nekoliko godina da provede u inostranstvu kao službeno vozilo ili taksi, zatim da promeni vlasnika, državu i na kraju završi na našem oglasu kao naizgled običan porodični auto.

Zato ne bih verovala samo servisnoj knjižici koja stoji u kaseti niti priči prodavca.

Ako postoji mogućnost, proverila bih istoriju kilometraže, ranije tehničke preglede, eventualne štete i servisne podatke. Posebno su zanimljivi nagli skokovi u kilometraži – ako je automobil u jednom periodu prelazio ogromne kilometraže, a zatim odjednom počeo da prelazi vrlo malo, to je detalj koji vredi dodatno proveriti.

I, naravno, pre kupovine bih ga odvezla kod svog majstora, ne kod onog kog preporuči prodavac.

Jer najskuplji polovnjak često nije onaj koji najviše platite na oglasu. Najskuplji je onaj koji deluje kao odlična prilika, a onda vam u prvih nekoliko meseci uzme još nekoliko hiljada evra na popravke.

Ako kupujete neki od ovih popularnih modela, nema razloga za paniku. Samo nemojte da vas zavara lep enterijer i priča da ga je „vozio jedan čovek“. Kod polovnjaka bih uvek više verovala proveri nego priči.