SRBIN KOG OBOŽAVA CEO SVET: U mojim pesmama nema mržnje, to osećaju i Hrvati i muslimani! (VIDEO)

Bilo je ratnih pevača, bilo i biće, ali jedan je Rodoljub Roki Vulović, profesor u penziji. Ne morate biti srpskog porekla da bi vam krv jače tekla venama kada krenu stihovi da se nižu o epskim junacima '90-ih godina XX veka kao što su Ljubiša Savić Mauzer, Jovan Mićić Kikor, Zoran Lopandić i ostala vojna lica iz Rokijevih pesama sa kojima je on služio, sa kojima se družio i koje je upravo on, pored njihovih dela, sačuvao od zaborava istorije.

Nije lako ostati čestit, ne uvrediti protivnike i neprijatelje bilo da su zaslužili ili nisu, već samo imati jednu svrhu u svojim pesmama, a to je jačanje morala svojih trupa i svog naroda. To je bio Rokijev način i zato su njegove pesme prepoznate po estetici i raskoši emocija čak i među Bošnjacima i Hrvatima, a o ostalim narodima sveta da i ne govorimo.

"Moje pesme su patriotske, nisu nacionalističke. U njima nema ni trunke mržnje, samo ljubav prema otadžbini i svom narodu. To osećaju i Hrvati i muslimani i nikada nisam imao problem sa njima. Čak ima mnogo primera gde mi se isti javljaju i upućuju reči hvale za moj rad. Nigde nisam zabranjen. U mojim patriotskim pesmama slušaoci su ponovo prepoznali ljubav, ovaj put prema otadžbini i ljudima koji su čvrsto stali na branik iste. Dobro sam poznavao ljude o kojima sam pisao, bio sam vojnik, profesor, a neki od njih su bili i moji đaci. To su bili čestiti ljudi, neki od njih i školovani oficiri koji su profesionalno radili svoj posao štiteći svoj narod i porodice. Nažalost, veliki broj tih junaka nisu više među živima", priča Vulović, posebno se osvrćući na nedavnu smrt komandanta Jovana Mićića Kikora, koja je u njemu ostavila značajan ožiljak.

"Vest o smrti Kikora me je duboko potresla. Gledao sam počasni stroj koji odaje poslednju poštu još jednom heroju koji će ostati da živi u uspomenama svojih saboraca i mojim pesmama."

Trebalo bi istaknuti da je Vulović verovatno srpski pevač koji je najpopularniji u inostranstvu i kultni status koji danas ima možda je i misterija, a svakako tema, za mnoge sociologe. Rokijeve pesme imaju milione pregleda na Jutjubu, dok su komentari koje ćete naći ispod tih video snimaka napisani na srpskom jeziku – ali recimo u svega 1% slučajeva. U onih ostalih 99 su isključivo na engleskom, a kada slušaoci uz svoje pozdrave napišu i državu odakle su, imena tih zemalja variraju od Letonije, Finske, Norveške sve do teritorija Južne Afrike, Dalekog istoka i Kanade. Iako nas je sa istoka i zapada, sa severa i juga gazila čizma kroz stoleća duga, ipak je u ovom slučaju najbitnije prepoznato u svim zemljama sveta, bile nam prijateljske ili ne - kvalitet.

Muzički potkovani Vulović, sa svojom instrumentalnom artiljerijom i velelepnim stihovima, sigurnim glasom gađa direktno u srce kada ga slušate, a kad uz sve to gledate i spotove snimane na stvarnoj liniji vatre u kojima kršni srpski junaci jurišaju, pucaju i zauzimaju položaje, to je efekat koji se ne može doživeti ni od jednog drugog umetnika. A Roki je upravo to. Njegovi počeci u muzici su bili skromni i povučeni poput njega samog, ali je sada u poznim godinama stigla sva popularnost koju je kroz život zaslužio, a koju nije imao čak ni kada je stvarao svoja najznačajnija dela. Tom manjku slave u mladosti je doprinela i životna odluka, koja se, gledano i sa te i sa ove distance, nikako ne može nazvati lošom. "Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci."

"Nakon zapaženog nastupa na omladinskom festivalu u Subotici, snimio sam i svoj prvi singl za muzičku produkciju RTB. Osnovao sam svoju rok grupu "DARM" sa kojom sam organizovao nastupe u gradovima koji gravitiraju mom rodnom gradu Bijeljini i svi ti nastupi bili su veoma posećeni. Kao student mašinskog fakulteta i kao nova muzička nada gostovao sam na mnogim radio i TV stanicama bivše države. Bio je to i prelomni trenutak u mom životu i karijeri: opredeliti se za dalje tj. profesionalno bavljenje samo muzikom ili završiti fakultet. Odlučio sam se za ovo drugo, a muzika je ostala i dalje moja velika ljubav i moj hobi. Komponovao sam muziku, pisao tekstove i snimao poneki album i nastupao bez velike želje da ostvarim neku popularnost. Nisam ulagao u marketing, a ljudi koji su me slušali osetili su emocije koje prenosim i to mi je bilo dovoljno uz posao koji sam radio", otkriva Roki za "Kafansku lektiru".

Sa istim sigurnim, odmerenim i pre svega zdravorazumskim stavom počeo je da stvara muziku i u toku rata na prostoru bivše Jugoslavije. Njegove reči su dopirale do srpskih vojnika poput nektara za snagu, a narod je takođe u Rokijevim stihovima video nadu, što je sličan efekat kakav su imale srpske epske pesme raspoređene po ciklusima koje se i danas uče u osnovnim i srednjim školama. Vulović smatra da ko poznaje istoriju dobro zna da su epske pesme čuvari tradicije i identiteta jednog naroda, pa je tako bilo i sa numerama koje je tokom bitaka stvarao.

Bilo da su u pitanju spevovi o herojima i divizijama ("Panteri, panteri", "Hej hej, Kikore", "Kapetane Laziću"), bilo da su elegije ("Kućni prag", "Balada o ratniku"), bilo pesme čisto rodoljubive prirode ("500 godina", "Republiko Srpska"), one su bile i ostale svedoci rata i svedoci stanja duha srpskog naroda u tom trenutku. Komercijalni uspeh koji su i tada postigle nije bio zanemarljiv, a čitav prihod od prodaje ploča i kaseta je išao u vojni fond, na lekove i sanitetski materijal. U ovim godinama su nakon četvrt veka doživele potpunu revitalizaciju i svetsku slavu, jedan Jutjub kanal je zapravo zaslužan što su se svi snimljeni spotovi našli na internetu i što su ponovo postali dostupni ljudima, kao i za činjenicu da svaki video snimak ima engleski titl.

"Naravno deo zahvalnosti za ponovnu aktuelnost i uspeh dugujem Jutjub kanalu "Kocayine", jer su oni marketinški podržali sve moje pesme, što sam ja u mladosti svesno propustio", reči su koje slavni ratni pesnik upućuje svojim promoterima i prenosiocima Rokijeve reči u popularnoj kulturi.

Manje poznati deo stvaralaštva Rodoljuba Rokija Vulovića predstavljaju sve one pesme koje nisu o građanskom ratu. On je naime snimio svega tri albuma sa epskom tematikom, dok su njegovi i raniji i kasniji radovi pre svega okrenuti uobičajenijim lirskim temama i iako je pre rata svirao između ostalog rok muziku, kasnije se okrenuo nešto više narodnoj, sve do današnjih penzionerskih dana. Ipak, kafana mu je, kao što junaku naše rubrike i dolikuje, ostala sveta institucija.

"Pevao sam u mnogim kafanama. Atmosfera koja je pre nekoliko decenija vladala je bila posebna, prisna, uvek se tražila stolica više, a ljudi su odlazili srećni, puni pozitivne energije. Danas toga više nema", sa setom se prisetio nekih boljih kafanskih vremena, ne želeći ipak da detaljnije otkrije kako se ta čar izgubila i gde smo pogrešili u međuvremenu.

Iako je sada već davno bilo doba kada je ratni vihor nosio sve pred sobom, iako oprosti možda dođu, a možda i ne dolaze, zaborav se nikada ne sme dogoditi. Srbi su skloni brisanju iz sećanja svega što je bilo ružno, ali zaboravljamo da nas je upravo i to jačalo i ojačalo, pa kao što su srpski narod nosile pesme Rokija Vulovića u vreme stradanja, tako i danas bi trebalo da nam posluže da se podsetimo svoje istorije i svojih velikana. Slike porušenih kuća, spaljenih domova, najhrabrijih dobrovoljaca i Rokija, kako sa naočarima i u uniformi stoji u epicentru beležeći krvave trenutke, to su slike koje hteli ili ne, moramo upamtiti. I kao što smo zahvalni neznanim i znanim narodnim pesnicima koji su nam patriotske osećaje u venama kroz vekove jačali, tako smo i u ovim konfuznim vremenima zahvalni njemu, najvećem - Rodoljubu.