UKRAJINA U BEZAZLENOJ SITUACIJI Priča o "korejskom scenariju" sve glasnija

Sadašnja „ratna sreća” donekle se okrenula u korist Rusije, a sve oči su uprte u SAD, odnosno Kongres, koji bi konačno trebalo da odluči o novoj tranši pomoći, jer je tamo moguća radikalizacija u rukama Vladimira Putina.

Republikanci i njihov predsednički kandidat Donald Tramp više su usmereni na pomoć Izraelu nego Ukrajini, mada je i Tramp donekle revidirao svoje stavove rekavši da će podržati pomoć, ali kao „kredit za Ukrajinu”.

Ali na Zapadu se nedavno, zbog ukupne situacije u Ukrajini, promenila paradigma – sa „Ukrajina može da pobedi“ na „ne smemo dozvoliti da Ukrajina izgubi“. Neuspeh ukrajinske kontraofanzive 2023. zajedno sa trenutnim napredovanjem Ruske Federacije, kao i nedostatak municije i blokiranje vojne podrške Ukrajini od strane SAD, stavlja Kijev u sve podređeniji položaj, nemačka vojska stručnjak i pukovnik u penziji Volfgang Rihter kaže za Dojče vele. Doduše, uprkos čestim pesimističnim ocenama, koje su više rezultat razočarenja zbog često nerealnih očekivanja od ukrajinske vojske, Ukrajini ne ide tako loše. Dobro se drži na mnogim sektorima fronta, a često se previđa da je Ukrajina, koja praktično nema flotu, uspela da opustoši rusku Crnomorsku flotu, čija je „aktivnost“ prilično desetkovana.

Dakle, čini se da je sada glavna stvar upravo u tome, iako vojni analitičari ne misle da bi Rusija mogla da napravi značajnije prodore, iako se očekuje da će krenuti u ofanzivu za osvajanje drugog po važnosti višemilionskog grada Harkova, a slični pokušaji se čine i sa Odesom, da se grad onemogući za normalan život njegovih stanovnika. Rusi su počeli sa taktikom spaljene zemlje, slično kao što su nacisti vodili rat protiv njih u Drugom svetskom ratu. Što je za Rusiju svakako poražavajuće, posebno kada kaže da je cilj njene takozvane kosmičke vojne operacije denacifikacija Ukrajine, a potom i Evrope, kako to često govore ruski prorežimski politički i medijski trbušnjaci. Ovo pominjemo uzgred, kao deo tih spekulacija šta bi Putin uradio da pobedi Ukrajinu.

Zbog toga su Harkov i okolina poslednjih dana bili izloženi žestokim raketnim napadima, posebno na lokalnu komunalnu i energetsku infrastrukturu. Ovim bi, kažu analitičari, Rusi iscrpili i lokalno stanovništvo i veterane, po principu koji su u prvoj godini rata definisali kao „vratimo Ukrajinu u kameno doba“. Naime, Rusi bi osvajanjem Harkova na neki način stvorili ono što je Putin nazvao „sanitarnom zonom“ prema Rusiji (iako je Donbas pripojen i proglašen Rusijom prošle jeseni), ali bi to svakako psihološki uticalo na Ukrajince. Doduše, i ovde su za Ruse veliki problemi, jer osvajanje tako velikog grada zahteva velike snage – bez mobilizacije najmanje 350-400 hiljada novih vojnika i angažovanja stotina tenkova i letelica. Tako nešto nije baš lako postići i pitanje je da li Rusija ima snage za to, tim pre što u tom slučaju ipak mora da „oslabi napade i odbranu“ na drugim sektorima fronta. Dakle, „Operacija Harkov“ je nešto što još uvek visi u vazduhu. Uz to, imajući u vidu dosadašnji tempo „ruskog napredovanja“, teško je očekivati da će Harkov „tek tako pasti“ jer je, podsetimo, Rusima bilo potrebno devet ili čak 12 meseci napornih bitaka da osvoje male gradovi kao što su Bahmut ili Avdiivka. Stoga su krenuli u taktiku potpunog uništenja ili stvaranja „pakla na zemlji“, odnosno onemogućavanja normalnog civilnog života.

Konačno, Harkov je bio grad od preko 1,7 miliona stanovnika, a danas ih ima manje od pola miliona. Ali u pozadini ruskih napada na infrastrukturu ukrajinskih gradova, kao i povremenih ukrajinskih napada na ciljeve u Rusiji (vojne baze, skladišta municije i rafinerije), situacija na frontu ostaje teška. Ukrajinskoj vojsci nedostaju ljudi i municija, posebno artiljerija, a prema nekim analitičarima potrebno joj je najmanje 400 do 500 hiljada novih vojnika, što zemlju dovodi na ivicu izdržljivosti, ali i tolerancije.

Stoga je predviđeno nekoliko mogućih varijanti – prva je optimistična da se ponovo otvaraju sve slavine za pomoć, kako u finansijskom tako i u oružanom smislu, što bi Kijevu ne samo da bi zaustavilo rusko napredovanje, već da ponovo razmisli o kontranapadu. Doduše, to je varijanta na koju bi, bar u ovom trenutku, malo ko dao veći ulog.

Druga varijanta, koja deluje realno, je da bi Ukrajinci morali da se „dobrovoljno“ povuku sa nekih područja i uspostave liniju odbrane koja se ne sme preći. Izgradnja odbrambenih utvrđenja i rovova je već počela, pa pozicioni rat treba izdržati što duže, dok se globalni odnosi ne promene, što bi Ukrajini omogućilo da ponovo krene u oslobodilačke akcije. Ali to bi bilo daleko jer bi mnogo toga zavisilo od eventualne promene u Beloj kući i ponovnog ulaska Donalda Trampa u Ovalni kabinet, što bi, prema trenutnim očekivanjima, bilo pogubno za Kijev.

Međutim, neki „zlokobni“ proroci, ili „analitičari koji stoje čvrsto na zemlji“, smatraju da bi ova predaja teritorije i uspostavljanje fronta, odnosno zastoj sličan onom u Prvom svetskom ratu na Zapadnom frontu, zapravo predstavlja uvertira za stvaranje uslova za zamrznuti konflikt, ali i sve više „šansi” da Kijev bude „ubeđen” da se odrekne dela svoje teritorije, Krima i Donbasa, odnosno otprilike 15 do 20 odsto. uslov da Rusija posle toga ostavi na miru Ukrajinu. To bi bilo stvaranje tzv Korejski scenario.

Ali postoji nekoliko kvaka - zamrznuti konflikt uvek nosi u sebi klicu novog sukoba, koji u jednom trenutku može ponovo da se razbukta. Drugo važno pitanje je – da li bi Kijev pristao na to, ali i, naravno, da li bi Moskva to prihvatila? Naime, i za jedne i za druge, ta varijanta bi se zapravo smatrala neuspehom, odnosno porazom. Nijedna strana neće postići ono što su postavili kao svoje krajnje ciljeve. To teško da bi zadovoljilo oboje, bar kako sada stvari stoje. Pitanje je kako bi reagovala tamošnja javnost, posebno ukrajinska, koja je uprkos ratu mnogo demokratskija od ruske, ali čak i ruska, iako je pod sve jačom represijom, što stvara javnu „ravnodušnost“ i prihvatanje. svega što im se servira.

Postoji još jedna važna stvar, a to je da svi misle da bi rat mogao da traje godinama. Drastičnije promene, kažu, mogle bi se osetiti u Rusiji – a koje bi se onda direktno odrazile na tamošnju ekonomiju i odrazile se na rat – tek za otprilike godinu i po do dve godine. Naime, pretpostavlja se da bi tek u drugoj polovini 2026. ili početkom 2027. Rusija mogla da doživi drastičan pad privrede i oseti iscrpljenost od rata. Naime, zahvaljujući vojnoj industriji, Rusija beleži rast BDP-a, ali se smatra da to nije dugovečno i da bi prvi problemi mogli da se osete već 2025. godine, ali ne takvi da bi doveli do recesije. Rusija trenutno ne može da zaustavi inflaciju, a ona bi 2025. godine mogla da dostigne alarmantne razmere, smatraju pojedini ruski nezavisni ekonomisti.

Doduše, mnogo zavisi od nastavka pomoći Zapada Ukrajini, ali i od razvoja situacije na Bliskom istoku, jer bi radikalizacija dovela do destabilizacije energetskog tržišta, posebno nafte. To odgovara Rusiji, koja smatra da bi tada ponovo mogla da diktira Evropi svoje energetske uslove, odnosno da bi Evropa morala da se pomiri sa činjenicom da Rusija ponovo postaje njen jedini raspoloživi izvor energije. Stoga je svakako veoma važno da situacija na Bliskom istoku ne postane eksplozivna. Rat protiv Ukrajine se nastavlja i ulazi u odlučujuću fazu, koja bi mogla da odredi koliko će trajati i u kom pravcu bi mogao da se odvija.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI