Tokom razgovora sa visokim vatikanskim diplomatom Polom Galagerom, Sergej Lavrov je, prema prenetom sadržaju, odbacio ideju trenutnog primirja. Ruska strana smatra da bi pauza u borbama samo dala Ukrajini vreme da se ponovo naoruža i pripremi za nastavak sukoba.

Aleksander Merkuris taj razgovor vidi kao mnogo širu poruku ne samo Vatikanu već i Sjedinjenim Državama i evropskim državama. Moskva, prema njegovoj interpretaciji, više ne želi sporazum koji bi samo zamrznuo postojeću situaciju.

Lavrovljev argument zasniva se na ruskom viđenju niza prethodnih događaja. Moskva već godinama tvrdi da su joj posle Hladnog rata davana politička uveravanja o evropskoj bezbednosti i širenju NATO-a koja kasnije nisu poštovana.

U toj istorijskoj liniji posebno mesto zauzima Ukrajina 2014. godine. U februaru te godine predstavnici ukrajinske vlasti i opozicije, uz evropske posrednike, postigli su dogovor o izlasku iz političke krize. Rusko tumačenje kasnijih događaja jeste da je taj dogovor gotovo odmah izgubio značaj nakon promene vlasti u Kijevu.

Slede Minski sporazumi, koje Moskva predstavlja kao još jedan primer procesa koji nije doveo do trajnog političkog rešenja sukoba u Donbasu.

Istanbul 2022. pojavljuje se kao sledeća tačka u tom lancu. Ruska strana tvrdi da su tada pregovarači bili veoma blizu političkog dogovora, ali da proces nije završen sporazumom.

U razgovoru je pomenut i kasniji dogovor između Donalda Trampa i Vladimira Putina, za koji se iz izlaganja zaključuje da je obuhvatao mnogo šire teritorijalne i bezbednosne elemente nego što je javno potvrđeno.

Zajednički imenitelj svih tih primera jeste zaključak Moskve da više ne treba prihvatati prelazne aranžmane bez konačnog rešenja.

Merkuris Lavrovljevu poziciju povezuje i sa mnogo dužom promenom ruskog odnosa prema Zapadu. Kao prelomne trenutke vidi bombardovanje Jugoslavije 1999, Narandžastu revoluciju u Ukrajini 2004. i Putinov govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007. godine.

Lavrov je upravo period oko Minhenske konferencije označio kao vreme kada su ruske sumnje u zapadne namere počele da se kristališu u mnogo čvršći stav.

Postavlja se pitanje zašto je Moskva, ako je tako rano izgubila poverenje, nastavila da pregovara još godinama. Odgovor koji se nudi u analizi nije samo diplomatski. Rusija je početkom tog perioda bila znatno više ekonomski vezana za Zapad, dok su njene oružane snage još prolazile kroz posledice dugotrajnog pada posle raspada Sovjetskog Saveza.

Prema toj interpretaciji, Moskva je izbegavala direktnu konfrontaciju dok je reorganizovala ekonomiju i obnavljala vojnu moć.

Danas rusko rukovodstvo smatra da su se okolnosti promenile. Privremeno primirje više se ne posmatra kao korak ka miru, već kao mogući predah posle kojeg bi rat mogao biti nastavljen.

To je razlog zbog kojeg će svaki budući mirovni predlog morati da odgovori na mnogo zahtevnije pitanje od samog prekida vatre. Moskva traži aranžman za koji smatra da fizički i politički onemogućava povratak na isti sukob nekoliko godina kasnije.

Ukoliko Zapad bude insistirao na brzom zaustavljanju borbi bez dogovora o bezbednosnim i teritorijalnim pitanjima, jaz između dve strane može ostati nepremostiv. Ruska pozicija sada polazi upravo od toga da još jedan privremeni sporazum više nije prihvatljiv.