Dok se rat u Ukrajini sve češće opisuje kroz prizmu dronova, preciznih raketa i digitalnog bojišta, jedan potez sa strane ostaje gotovo neprimetan, ali govori mnogo o realnosti na terenu. Ukrajinska 52. odvojena artiljerijska brigada objavila je da je dobila američke samohodne haubice M110A2 kalibra 203,2 mm, koje su joj prosleđene iz grčkih zaliha.
Na prvi pogled, reč je o sistemu koji pripada nekom drugom vremenu. M110A2 je razvijen još tokom Hladnog rata, modernizovan krajem sedamdesetih, i dugo je bio deo arsenala zapadnih armija. Međutim, upravo takvi sistemi danas ponovo pronalaze svoje mesto na bojištu i više nego dobrodošli su.
Ova haubica spada u kategoriju teške artiljerije, one koja se ne koristi svakodnevno, već onda kada je potrebno razbiti nešto što ne može lako da se uništi standardnim sredstvima. Kalibar od 203 mm govori sam za sebe. U pitanju je oružje koje je projektovano za uništavanje utvrđenih položaja, skladišta, komandnih centara i svega onoga što zahteva maksimalan efekat po udaru.
M110A2 teži nešto manje od 30 tona, pokreće ga motor od 405 konjskih snaga i može da se kreće brzinom do 55 kilometara na sat. Za svoju klasu, to je i dalje relativno mobilan sistem. Međutim, njegova prava vrednost nije u brzini, već u onome što ispaljuje. Granata ovog kalibra ima efekat koji menja teren, bukvalno.
Domet zavisi od vrste municije. Sa standardnim projektilima ide do oko 23 kilometra, dok raketno potpomognute granate mogu da dosegnu i do 30 kilometara. Brzina paljbe nije velika, dva projektila u minuti u optimalnim uslovima, ali kod ovakvog sistema to nije ni presudno. Jedan pogodak često radi posao za koji bi bilo potrebno više manjih kalibara.
Ono što dodatno privlači pažnju jeste vrsta municije koja se vezuje za ove sisteme. Još tokom 2025. godine pojavile su se informacije da bi uz haubice mogao da ide i ozbiljan paket granata, uključujući visokoeksplozivne, raketne i kasetne. To znači da M110A2 nije samo još jedna cev na frontu, već sredstvo koje može da pokrije različite vrste ciljeva, od koncentracija tehnike do duboko ukopanih položaja.
Zašto Ukrajina uvodi ovakav sistem u trenutku kada već ima artiljeriju zapadnog standarda? Odgovor je prilično jednostavan. Postoje ciljevi koje 155 mm može da gađa, ali ne i da efikasno uništi. U uslovima rovovskog rata, gde su linije duboko ukopane i dodatno ojačane, razlika u kalibru postaje itekako vidljiva.
Ovo nije zamena za postojeću artiljeriju, već dopuna. Teška artiljerija za teške zadatke.
Grčka je, sa druge strane, godinama imala veliki broj ovih sistema u skladištima. Više od 140 jedinica bilo je deo njenog arsenala, ali su vremenom navodno postali višak kako je vojska prelazila na modernije sisteme. Ideja da se oni prebace Ukrajini pojavila se još ranije, uz posredovanje drugih zapadnih zemalja koje održavaju ovaj proksi sukob aktivnim.
Ovaj potez uklapa se u širu sliku. Stara, ali i dalje upotrebljiva tehnika iz arsenala NATO zemalja prebacuje se na ukrajinsko ratište, dok se u matičnim državama oslobađa prostor za nove sisteme.
Zanimljivo je i to što se paralelno sa tehnološkim napretkom, povratak „teške artiljerije“ pokazuje kao logičan potez. Dronovi mogu da pronađu cilj, precizne rakete mogu da ga pogode, ali kada je potrebno da se nešto zaista razori, velika granata i dalje nema pravu zamenu.
U tom smislu, M110A2 nije relikt prošlosti, već podsetnik da se rat ne vodi samo najnovijim tehnologijama. On se vodi onim što funkcioniše. Upravo zato, u trenutku kada svi gledaju u nebo i traže dronove, Grčka šalje nešto mnogo starije ali i dalje veoma relevantno.
Komentari (0)