Ali za života nismo previše čuli za sultana Kabusa, pa ni za Oman, kako to? Razlog tome je činjenica da je Oman za njegove vladavine zaista bio pozitivna "anomalija" u kontekstu regije u kojoj se nalazi... Severozapadno od Omana nalaze se Ujedinjeni Arapskih Emirati, na zapadu je Saudijska Arabija, na jugozapadu Jemen u kojem i dalje traje rat, dok u isto vreme dele pomorsku granicu sa Iranom (uključujući uvek napeti Ormuški moreuz) i Pakistanom.

Imajući u vidu njen položaj, kao i njene susede, zaista je pravo čudo da češće ne slušamo o Omanu, zemlji koja bi prema "logici" ove regije trebala da bude prožeta haosom, sukobima, prevratima, borbama za uticaj itd. Ali ne, ništa od navedenog ne pronalazimo u Omanu. Kako je to moguće? Koja je njihova tajna? Da li su otkrili nekakvu ravnotežu između velikih sila? Koji faktori omogućavaju Omanu da bude oaza mira u haosu koji ih okružuje? Igra li religija ulogu? I možda najvažnije pitanje - može li Oman biti primer za celu regiju?

Istorija Omana i Ibadizam

Ovaj prostor nastanjen je još od davnina, neki smatraju kako su prvi ljudi prešli iz Afrike na prostor današnjeg Arapskog poluostrva, koji je tada, pre više hiljada godina, izgledao poprilično drugačije, uz puno češće padavine i bujnu vegetaciju.

Pre nekoliko milenijuma arapska plemena stižu na ovaj prostor, kao i stanovnici s prostora današnjeg Irana. Oman je prihvatio Islam u sedmom veku među prvim zemljama, još za vreme života proroka Muhameda.
No, kada govorimo o religiji u Omanu, tu već dolazimo i do jednog od ključnih razloga zašto je Oman možda danas toliko drugačiji od ostatka Bliskog Istoka. Naime, za razliku od svih drugih zemalja regije - koje su većinski ili sunitske ili šiitske - Oman je nešto drugo, dominantna denominacija Islama u Omanu je Ibadizam, ili Ibadi, koji prethodi i Sunite i Šiite.

Veruje se kako je Ibadizam nastao oko 20 godina nakon smrti proroka Muhameda.

Uprkos činjenici da se Ibadi sekta u javnom i privatnom životu poprilično striktno pridržava šerijatskog prava, Ibadizam mnogi smatraju uglavnom umerenom i tolerantnom granom Islama, a sukobi kojima inače svedočimo između Sunita i Šiita svakako pojačavaju taj utisak. Oman je danas jedina zemlja u kojoj je većinska religijska sekta Ibadizam i po tome se razlikuju od svih drugih većinski muslimanskih zemalja.

Desetak godina nakon što je Vasko da Gama uspešno otplovio Rt dobre nade i stigao do Indije, Portugalci stižu u Oman i zauzimaju glavni grad Muskat koji će biti pod njihovom vladavinom 143 godine, od 1507. do 1650. Portugalska kolonijalna infrastruktura vidljiva je danas - glavni grad pretvorili su u moćnu tvrđavu. Pobunjena plemena na kraju su proterala Portugalce, ali i sami su proterani vek kasnije kada 1741. vođa jemenskog plemena, Ahmad bin Said al-Busaidi, ulazi u Oman i sebe proglašava prvim sultanom Omana - njegova loza, porodica al-Said, na vlasti je i dan danas, a od 1741. Oman upravlja sam sobom.

Uprkos periodu portugalske i kasnije otomanske vlasti, nijedna sila nikada nije kontrolisala celu teritoriju današnjeg Omana. Znatan deo teritorija zemlje oduvek je upravljan od strane plemena. Kolonijalističke sile su se fokusirale na važne gradove uz obalu, ali unutrašnjost je bila slobodna od okupacije. Persijanci su izveli invaziju na Oman 1737., ali dolaskom dinastije Al-Said na vlast proterani su 1749.

Kako je Oman izgubio Zanzibar i Svahili obalu

Sultanova palata je bila na Zanzibaru - ostrvu koje je danas polu-autonomna regija u Tanzaniji (na Zanzibaru takođe većinom žive muslimani Ibadi) - a nekada je Zanzibar bio glavni grad Omana i rezidencija njegovih sultana.

U to vreme Oman je kontrolisao i veliki obalni pojas istočne Afrike, Svahili obalu, kao i deo današnjeg Irana i Pakistana. Problemi se javljaju u 19-om veku za vreme vladavine sultana Said ibn Sultana. Problem zapravo nije bio on, već njegova dva sina koja su se sukobila oko borbe za tron. Spor je rešen na način da je jedan od njih, Madžid, postao sultan Zanzibara, dok je drugi, Tuvaini, nasledio Muskat.

Sve do 1890. zanzibarski sultan kontrolisao je znatan deo Svahili obale, a Zanzibar je u to vreme bio centralna tačka za trgovinu robovima. No, podele unutar vladajuće porodice iskoristile su evropske imperijalne sile - Britanija i Nemačka.

Polako je Zanzibar počeo da gubi teritoriju na afričkoj obali, a u nekoliko godina Britanija i Nemačka proglasile su gotovo celu Svahili obalu svojom jurisdikcijom.

U vreme trgovine robljem kroz Zanzibar je godišnje prolazilo i do 50,000 robova iz istočne Afrike. Znatan broj njih bili su zarobljeni od strane zloglasnog arapskog trgovca robljem i slonovačom - Tipua Tiba koji je vodio velike ekspedicije po unutrašnjoj Africi i sa po 4,000 ljudi. Zbog straha od njegove grupe lokalne afričke poglavice prodavali su mu vlastito stanovništvo gotovo u bescenje. Iste je Tib koristio da mu prenose slonovaču prema Zanzibaru, a onda bi i njih tamo prodao za veliki novac. Tib je postao jedan od najbogatijih ljudi u Zanzibaru, imao je nekoliko plantaža i oko 10,000 robova.

Tek nakon dolaska novog sultana na vlast u Zanzibar, Bargaš bin Said (vladao je od 1870. do 1888.), počelo je sa postepenim ukidanjem trgovine robovima, ali samo zbog velikog pritiska Britanije, ali i za to je trebalo vremena.
Dok je sultanat u Muskatu sve od prodora plemena iz Jemena u 18. veku ostao slobodan, dani slobodnog Zanzibara bili su odbrojani u trenutku kada su evropske imperijalne sile počele da grabe teritorije uzduž Svahili obale. Britanija je na sebe preuzela zadatak sprovođenja zakona protiv trgovine robljem.

Na taj način su ne samo lišili Zanzibar od velikog prihoda već su skrojili i plan za jačanje svog vojnog uticaja na ovom prostoru.

Britanija je poručila kako će patrolirati ovim vodama i sprečiti dalju trgovinu robovima, no to se pokazalo kao težak zadatak. Ne nužno samo zbog toga što se Zanzibar teško mirio s ovom novom praksom, već pre svega zbog činjenice da su brodovi Francuske, Nemačke, Španjolske, Portugala i SAD-a i dalje nastavljali s trgovinom robljem.

Politika u Evropi bila je presudna za Zanzibar. Dve velike evropske imperijalne sile, Britanija i Nemačka, potpisale su 1890. Heligoland-Zanzibar sporazum prema kojem se Nemačka obvezala da "prizna britanski protektorat nad Zanzibarom". Iste godine Zanzibar to i postaje. Formalno Zanzibar nije bio britanska kolonija, ali razlike između protektorata i kolonije nikada ni nisu bile tako velike. U početku, od 1890. do 1913., Zanzibarom su vladali veziri, no isti su uveliko bili samo marionete britanskog carstva. Od 1913. do 1963. kontrolu preuzimaju britanski guverneri.

Zanimljivo je spomenuti kako je nekoliko godina nakon britanskog preuzimanja kontrole 1890. buknuo i rat. Naime, nakon što je pro-britanski sultan Hamad bin Tuvaini preminuo 25. avgusta 1896. na njegovo mesto je došao sultan Kalid bin Bargaš, no njega nisu odobravali Britanci. Dva dana kasnije, 27. avgusta 1896. izbija Anglo-zanzibarski rat - u jutarnjim satima britanska mornarica otvara vatru i uništava palatu Beit al Hukum.

38 minuta kasnije proglašeno je primirje - do današnjeg dana ovaj događaj se vodi kao najkraći rat u istoriji.
Uprkos činjenici da je rat trajao svega 38 minuta, britanska strana ubila je preko 500 Zanzibaraca, dok su oni imali samo jednog ranjenika. Sultan Kalid proglasio je primirje pa pobegao u nemačku ambasadu gde je zatražio azil. Nemci su mu ga dali te je uz njihovu pomoć pobegao iz Zanzibara u Nemačku Istočnu Afriku (prostor današnje Tanzanije).

U vreme velike dekolonizacije Afrike, Zanzibar je takođe dobio nezavisnost od Britanije - 10. decembra 1963. proglašena je ustavna monarhija. No, svega mesec dana kasnije izbija krvava Zanzibarska revolucija. Afrički revolucionari srušili su sultana i arapsku vlast. Nakon veka eksploatacije i trgovine robljem, Afrikanci su dočekali svoju osvetu. Hiljade, prema nekima desetine hiljada ljudi ubijeni su neposredno nakon revolucije koja se desila 12. januara 1964.

Na vlast je došao afrički lider Abeid Karume i proglasio sebe prvim predsednikom Narodne Republike Zanzibar. Veliki šok za Britaniju i Zapadne sile - dojučerašnji sultanat sada je komunističko uporište, a SSSR i Kina već šalju svoje savetnike na ostrvo. Narodna Republika Zanzibar kao takva postojala je manje od godinu dana te se tada Zanzibar ujedinjuje s Republikom Tanganjikom (koja je nastala na prostoru Nemačke Istočne Afrike) i zajedno stvaraju današnju Ujedinjenu Republiku Tanzaniju. Zanzibar je danas autonomna pokrajina Tanzanije.

Zanzibar ima oko milion stanovnika (oko 300,000 živi na ostrvu Pemba koji čini Zanzibarski arhipelag). Većina su pripadnici afričkih Svahili i Bantu etničkih grupa, ali na Zanzibaru takođe žive i Arapi i Indijci. 99% stanovnika su muslimani.

Kako je Kabus svrgao oca i modernizovao zemlju

Kontrolu nad Zanzibarom je Oman trajno izgubio, ali, baš te godine kada je svrgnut sultan u Zanzibaru, u centralnom Omanu desilo se nešto što će obeležiti njihov dalji razvoj - otkrivena je nafta. Kako to obično i biva kada se otkrije velika količina crnog zlata, revolucije i pobune vrlo brzo izbijaju, a Oman nije izuzetak.

1965. izbija Dhofar pobuna u kojoj se levičarske snage sukobljavaju s vladinim trupama. Narodni Front za Oslobođenje Omana (PFLO) imao je za cilj da svrgne sultana, podršku je dobio tamo gde su se u to vreme mogle javiti i sve druge levičarske gerile širom sveta - iz SSSR-a i Kine. Ali, vlasti u Muskatu imale su podršku Britanije, ali i tadašnjeg imperijalnog Irana.

Kada je izgledalo da bi gerilci mogli da sruše sultana Saida bin Taimura, u sultanskoj palati se desio nesvakidašnji čin - sultan je zaista i srušen, u državnom udaru 23. jula 1970., a srušio ga je njegov vlastiti sin, Kabus bin Said Al Said (rođen 18.11.1940.) koji je do pre nekoliko dana vladao Omanom.

Odmah nakon preuzimanja vlasti Kabus je pokrenuo modernizaciju zemlje i socijalne reforme, očito kako bi smanjio podršku za pobunjenike. No, ni to nije bilo dovoljno -na kraju su mu bile potrebne vojne snage Irana, Jordana, Pakistana i Britanije da bi se potpuno ugušila pobuna 1975.

Kabus je proveo brojne ekonomske reforme, ali takođe je znatno povećao izdvajanja na zdravstvo, obrazovanje i socijalnu pomoć. Shvativši koji su razlozi, izuzev "crnog zlata", doveli do izbijanja pobune u vreme vladavine njegovog oca, Kabus je uspeo da stvori zemlju - pre svega zahvaljujući socijalnom pristupu - koja se danas zaista može dičiti kao oaza stabilnosti u uvek napetom i sukobima prožetom Bliskom istoku.

Pojedine političke reforme su takođe uvedene, mada proces nipošto nije bio brz. Žene su u Omanu dobile pravo glasa tek 1997. te se od onda i one mogu kandidovati za ustavnu skupštinu. Uprkos ovim, često kozmetičkim, političkim reformama, malo se zapravo promenilo u ustrojstvu zemlje - sultan i dalje vlada dekretom.

Kada se desio fenomen Arapskog Proleća 2011. protesti su buknuli i u Omanu, ali u znatno manjoj meri nego u drugim arapskim zemljama. Nije se čak ni pozivalo na odlazak sultana, ali su se tražile političke reforme i otvaranje dodatnih radnih mesta. Sultan Kabus je promptno reagovao pa je ustavnoj skupštini dodelio veće ovlasti.

Uprkos oazi stabilnosti, svakako se ne može reći da je Oman takođe oaza ljudskih prava - u septembru 2012. nekoliko osoba je dobilo kazne zatvora od 12 do 18 meseci zbog kritikovanja vlasti na internetu.

Dalje, Oman je apsolutistička monarhija koja u pojedinim detaljima čak i prednjači nad susednom Saudijskom Arabijom. Primera radi, u Omanu drugi članovi vladajuće porodice nemaju prava da modifikuju odluke koje donosi sultan Kabus. Drugim rečima, njegova reč je svakako zadnja.

Uprkos pojedinim kritikama, mnogi ističu kako je sultan Kabus učinio puno za svoju zemlju. Zemlja se modernizovala, izgradile su se autoputevi, škole, hoteli, prodajni centri, a znatna količina prihoda od nafte ide u obrazovanje i zdravstvo.

No, slično je bilo i u Libiji za vreme Gadafija pa znamo kako je to završilo. Ipak, omanski sultan smatra kako ima rešenje i za to - ono po čemu je Oman politički poznat je njegov diplomatski stav prema spoljnom svetu.

Govorimo o zemlji koja zaista aktivno nastoji da ima dobre odnose sa svima, pa i sa zemljama koje su međusobno u konfrontaciji. Takva mudra nesvrstana pozicija možda i najzaslužnija za dugotrajan mir koji vlada iznutra i spolja.

Na primer, Oman je uvek imao dobre odnose sa Iranom, dok ih SAD u isto vreme smatraju saveznikom. Njegovi stavovi se gotovo nikada ne ističu u javnosti, tek je jedan WikiLeaks dokument otkrio kako je bio kritičan prema egipatskom predsedniku Naseru tvrdeći kako je Naser "protiv svega", dok je za Muslimansku braću rekao kako podršku dobijaju samo od neobrazovanih ljudi.

Poznato je kako je Kabus bio veliki ljubitelj klasične muzike te je učinio dosta da se ona promoviše u zemlji i širom Bliskog istoka. Njegov orkestar od 120 članova je poznat širom regije. Kabusovo bogatstvo je ogromno, njegov "arsenal" jahti kojima je plovio morima izazivao je medijsku pažnju gde god da se pojavio. Ali, dok je uspevao ne okrenuti protiv sebe velike sile, a narod imao sigurnu socijalnu zemlju, izgleda kako se niko u Omanu, koji broji oko 4 miliona stanovnika, nije previše bunio oko ovih činjenica.

Šta će biti sada nakon Kabusove smrti?

Ako pođemo od pretpostavke da su gore iznete činjenice i dalje važeće, Oman može da nastavi da "plovi mirnijim" vodama kao i do sada. Ipak, ovo je svakako vreme izazova. Tranzicija vlasti je već obavljena, novi sultan je njegov rođak, Hajtam bin Tarik Al Said, dosadašnji ministar kulture i državne baštine. Naime, Kabus nije imao dece, a godinama su kružile glasine - nikada potvrđene, naravno - da ga zapravo nisu previše "zanimale žene".

Spoljna politika Omana

Diplomatija i spoljna politika Omana je nešto zaista unikatno u današnjem svetu. Diplomatija Omana se jako razlikuje od poteza njegovih suseda gde se politika često svodi na kratkoročne dobitke uz slabo ili nikakvo promišljanje o posledicama.

Ono što je Oman kroz sve ove godine izučio do savršenstva su balansiranje interesa, tolerancija prema različitostima i različitim stajalištima, potraga za zajedničkim pozitivnim ishodima - sve s ciljem da kada se jednom vrata diplomatije otvore, da i ostanu širom otvorena.

Veliko istraživanje po ovom pitanju proveo je Joseph Kechichian koji je napisao knjigu "Oman i svet: rađanje nezavisne spoljne politike". U svojoj knjizi objavio je niz intervjua s istaknutim vladinim zvaničnicima, kao i sa samim sultanom Kabusom. Uspeh Omana je danas vidljiv - od nerazvijene, izolovane zemlje prožete sukobom, Oman je postao primer stabilnosti i lider globalne diplomatije.

Koji je ključ uspeha? Pragmatizam. Kabus je bio realista, on ne precenjuje niti mogućnosti niti važnost svoje zemlje. Svoje bivše neprijatelje uvek smatra potencijalnim partnerima. Ali, sve odluke koje donosi, čak kada se one i ne sviđaju svima - a biti nesvrstan znači da se nikada ni neće sviđati svima - imaju u interesu Oman, omansku politiku, ekonomiju, narod i vojsku.

Čvrsti stav protiv intervencionizma, strogo poštivanje međunarodnog prava, isticanje važnosti nesvrstane politike - sve su to ključne karakteristike kojima je omansko vođstvo sebi osiguralo da ne bude na naslovnicama kada je reč o Bliskom istoku, bar ne u negativnom, ratnom, ekstremnom i haotičnom kontekstu.

Oman je zemlja koja nikada ni sa kim ne prekida diplomatske odnose i po tome je zaista unikat u svetu.
Kabusov otac nije bio neki diplomatski vizionar - uveliko se oslanjao samo na dve sile, Britaniju i Indiju, dok je susede zanemarivao. Kabus, koji ga je srušio s vlasti u državnom udaru je promenio taj pristup i otvorio diplomatske odnose sa svima. Jasno, iza tog poteza se krio važan politički cilj - smanjenje zavisnosti od Britanije i jačanje omanske nezavisnosti.

Kada je egipatski predsednik Anvar Sadat potpisao mirovni sporazum s Izraelom, Oman je jedna od retkih arapskih zemalja koja tada nije prekinula diplomatske odnose sa Egiptom.

1979. nakon izbijanja Iranske Revolucije, Oman je zadržao diplomatske odnose s Teheranom. Za vreme velikog rata u regiji, između Iraka i Irana, Oman je još jednom uspeo da zadrži odnose s obe zemlje te je često bio aktivni posrednik.

Kada su se zadnjih godina većina arapskih zemalja okrenule protiv Sirije, Oman je takođe zadržao neutralan stav ističući kako se neće uplitati u unutrašnja sirijska pitanja, a njihov ministar spoljnih poslova, Jusuf bin Alavi bin Abdulah, poručio je i vlastima u Damasku i militantima da razmotre sve opcije kako bi se sprečilo ubijanje i uništavanje.

Sultan Kabus je takođe pozvao Izraelce i Palestince da pregovorima i dijalogom reše sukob. Ovakav stav nije nimalo popularan u arapskom svetu, ali Kabus je i u ovom slučaju pokazao da iznad svega vrednuje stabilnost i kompromis, a ne ideologiju i popularnost.

1990. Oman je uspeo nezamislivo - zadržati diplomatske odnose i s Irakom i s Kuvajtom pa je čak i pokrenuo inicijativu za mirno rešenje sukoba.

1994. Kabus ponovo stoji sam i poziva sve regionalne predstavnike na konferenciju o desalinizaciji vode - pod "sve" misli se i na Izrael. Potez ponovo izaziva kritike širom arapskog sveta, kao što i njegov odnos s Iranom izaziva sumnje i kritike Zapada. Ali, nedugo nakon toga dešava se potez bez presedana - u službenu posetu Omanu stiže tadašnji izraelski premijer Jicak Rabin (kojeg su godinu kasnije u Tel Avivu ubili izraelski ultranacionalisti).

To je bilo prvi put da izraelski premijer stiže u službenu posetu jednoj arapskoj zemlji.

Kada je Saudijska Arabija pokrenula vojnu intervenciju u susednom Jemenu, Oman je za razliku od gotovo svih drugih arapskih zemalja u regiji - odbio da se priključi saudijskoj vojnoj koaliciji (iako bi Rijadu to, zbog geografsko-strateških razloga, i te kako odgovaralo).

Oman je danas stabilna, ekonomski prosperitetna i širom sveta međunarodno uvažavana zemlja. S tim kvalitetama se nijedna druga zemlja Bliskog istoka ni približno ne može pohvaliti. Ideja koju je Kabus imao još 1970. ostvarena je. Prostora za napredak će uvek biti, ali ako u obzir uzmemo istorijski i prostorni kontekst, ovo što je do sada postignuto je zaista velik uspeh.

Dva faktora su uticala na stvaranje ove oaze mira u regiji stalnih nestabilnosti - prva je svakako Ibadi interpretacija Islama koja odbacuje fanatizam, promoviše toleranciju, suživot i pogled u budućnost. U jednom svom govoru Kabus je ovako rekao: "Tvrdoglavost u religijskom razumevanju vodi u nazadnost, nasilje i netoleranciju".

Drugi faktor omanskog uspeha je svakako bio sam sultan Kabus koji je imao jako dobro razumevanje regionalnih, ali i globalnih spoljnopolitičkih činjenica. "Čvrsto i konzistentno traženje sigurnosti i prosperiteta kroz nenasilje", to je njegov pristup koji je često isticao i koji, očito, deluje.

Oman nakon sultana Kabusa

Mudrost koju je pokazao za života sigurno je ostavio u nasleđe svojoj zemlji na način da je planirao njenu budućnost i nakon što ga više ne bude. To se odmah vidi i u činjenici da je za svog naslednika odabrao Hajtama bin Tarika Al Saida koji razmišlja vrlo slično kao što je i on. Hajtam zna da je neutralnost najveće blago koje Oman poseduje i sigurno neće to kompromitovati iako će svakako biti pokušaja izvana da se Oman natera na "svrstavanje" (zalivske monarhije to već neko vreme pokušavaju, ali im ne ide za rukom).

Danas su počeli da pristižu strani zvaničnici i državnici u Oman kako bi odali počast preminulom sultanu. Njihova prisutnost je još jedna potvrda njegove ostavštine jer pre nekoliko trenutaka u glavni grad stigli su i britanski premijer Boris Džonson i iranski ministar spoljnih poslova Mohamad Džavad Zarif, noć nakon što su u Teheranu pro-vladini demonstranti palili britanske zastave, a tokom vikenda u napetoj situaciji nakratko je uhapšen i britanski ambasador u glavnom gradu Irana.

Da ne bi bilo "o pokojniku sve najbolje" - ne treba imati nikakve iluzije, sultan Kabus bio je apsolutistički vladar kao što će sada biti i njegov naslednik. Da, pronašao je ravnotežu koja je njegovoj zemlji donela mir i stabilnost, ali svako ko se njegovim idejama protivio sigurno nije dobro skončao, primera radi omanski pisac i aktivista za ljudska prava, osnivač lista "Mowatin" (Građanin), Mohamed Alfazari. Naime, on je jednog dana u glavnom gradu pozvan u policijsku stanicu, otišao je, i nakon toga mu se gubi svaki trag.

Bilo je to u oktobru 2014. godine. Naravno, priča jako podseća na saudijskog disidenta Džamala Kašogija koji je tako jednog dana, u oktobru 2018. godine, ušao u saudijski konzulat u Istanbulu da iz njega više nikada (bar ne živ) ne bi izašao. "Nestati" u Omanu ili Saudijskoj Arabiji (ili diplomatskim predstavništvima) svakako je moguće, možda i podjednako, i bilo bi naivno tvrditi da tu ima neke velike razlike. Nema - ali razlike zato ima na brojnim drugim područjima.

Saudijska Arabija, za razliku od Omana, kriva je ne samo za smrt Džamala Kašogija već i za desetine hiljada civila u Jemenu, mahom dece, da ni ne spominjemo kako je u Siriji izginulo više stotina hiljada ljudi zbog podrške islamističkim ekstremistima (a u toj podršci je u jednom periodu prednjačila upravo Saudijska Arabija).

Imajući to sve u vidu, realno gledajući, nije nimalo kontroverzno reći da Oman i omanska politika mogu i te kako biti uzor za zemlje Bliskog istoka (jer teško da će to biti, recimo, jedna Finska...). Sultan Kabus nedostajaće na sceni. Njegov put suvereniteta i nezavisnosti bio je ispravan put. Njegov angažman ublažio je tragedije kojima je Bliski istok prožet.

U svakom ratu i sukobu bio je posrednik. I najborbenije usijane glave mogle su navratiti do Muskata i računati na sultana da im pokaže put prema miru i okončanju sukoba. Kada su ga slušali bili su to dobri trenuci za Bliski istok.

Danas će, naravno, nedostajati više nego ikad, kada se Bliski istok našao na rubu velikog rata, mogućeg otvorenog sukoba između SAD-a i Irana (koji bi povukao za sobom i brojne druge zemlje). Sada je na njegovom nasledniku da odmah pokaže kako je diplomatski Oman i dalje ovde, spreman da smiri vode Persijskog zaliva pre nego se pretvore u uragan.