Lepa Radić je rođena 19. decembra 1925. godine u Gašnici kod Bosanske Gradiške, kao drugo dete siromašnog farmera Svetozara Svete Radića. Imala je sestru Daru, koja je bila godinu dana starija, i mlađeg brata Milana, koji je rođen 1927. godine. Zbog siromaštva, njen otac je poslao Daru i Lepu u Bistricu, kod dede Miloša Radića, pravoslavnog sveštenika, gde su devojčice završile osnovnu školu, koja je u to vreme trajala četiri godine. Nakon dedine smrti 1929. godine, brigu o unucima preuzela je njihova baka Darinka.

Lepa je završila prvi razred Srednje stručne škole u ​​Bosanskoj Krupi, gde je živela sa svojim ujakom Vojom, a preostala tri razreda u Bosanskoj Gradišci. U knjizi „Žene heroji“, Mila Beoković je napisala biografiju Lepe Radić, sačinjenu od sećanja njenih prijatelja, drugarica, članova porodice i poznanika. U njoj su zabeležena i sećanja profesorke Dragice Radulović na Lepu. Profesorka se seća Lepe kao devojke koja je po prirodi bila vesela i duhovita, ali i veoma ozbiljna kada su okolnosti to zahtevale. Imala je i izražen osećaj za pravdu, pa se profesorka Radulović priseća kako je Lepa sakupljala dobrovoljne priloge za siromašnu drugaricu iz razreda. Veoma je volela poeziju, posebno Jovana Jovanovića Zmaja i Vladimira Nazora.

Pripreme za ustanak

Lepinu ljubav prema knjigama, ali i prema levičarskom pokretu i idejama pravde, jednakosti i bratstva, usadio joj je ujak Vladeta, električar i komunista. Ujak je redovno donosio svojoj nećaki knjige iz Banjaluke, a ona je jednostavno gutala „Gvozdenu petu“ Džeka Londona, „Majku“ Maksima Gorkog i „Berače pamuka“ Bruna Travena. Dragoje Lukić se seća kako je Lepa sedela na klupi ispod lipe iznad dedine kuće i čitala jednu od „deset zabranjenih knjiga“ koje joj je poklonio ujak.

A onda je došla 1941. godina, rat i okupacija Jugoslavije. U knjizi „Rat i deca Kozare“, Lukić piše: „Nemci su prolazili putem i pored njene kuće. Popela se na zvonik crkve da ih bolje pogleda“. A u pomenutoj knjizi, Mile Beoković upotpunjuje njeno sećanje, obraćajući se svojoj poginuloj komšinici i prijateljici: „Gredila si ih, a oni su ti mahali, misleći da ih pozdravljaš“. Odmah nakon aprilskog bombardovanja i ulaska nemačkih trupa, Lepa je od svog ujaka Vladete saznala o pripremama za oružani ustanak koji je predvodila Komunistička partija, i odmah se uključila, pomažući ujaku da sakrije oružje prikupljeno od Jugoslovenske vojske, koja se prethodno predala. Lukić piše da su Vladeta i Lepa noću u Jankovića gaju, pod metalnim sjajem mesečine, čistili puške.

Profimedia

 

Pridruživanje partizanima

Čim je u julu počeo ustanak na Kozari, Lepin otac, stričevi Vladeta i Voja i tetka Jovanka pridružili su se partizanima. Početkom decembra, ustaše su, nakon neuspele ofanzive protiv kozarskih partizana, upale u Gašnicu i počele da iskaljuju svoj bes na meštanima. Ustaše su znale da su Radići sa partizanima, pa su pohapsile sve preostale članove porodice i strpale ih u zatvor u Gradišci. U ćeliji su bile Lepa, njena sestra Dara, baka Darinka, majka sa sinom Milanom i trogodišnja Milica, ćerka tetke Jovanke. U zatvoru su provele oko dvadeset dana, bile su tukle i zlostavljale, ali su uz pomoć ilegalnih partizanskih saradnika uspele da pobegnu. Nakon što su puštene iz zatvora, Lepa i Dara se nisu vratile kući, već su odmah 23. decembra otišle na Kozaru, pridružile se ostalim Radićevim partizanima i ušle u Grbovačku partizansku četu. Sestre su tada imale 16 i 17 godina.

Tetka Jovanka se seća: „Njena prva dužnost bila je da se, zajedno sa mnom, obuči za bolničarku u Bistrici na prijedorskom terenu. Na toj dužnosti je ostala četiri meseca.“ Dara, Lepa i Jovanka Radić prebačene su u ambulantu Drugog krajiškog odreda, koji je predvodio legendarni komandant i lekar Mladen Stojanović, koji ih je učio negovanju. Radoje Lukić se seća tih dana: „Čak i kada je bilo najteže, te prve ratne zime, znala je da ohrabri svoje ranjene drugove svojom vedrinom. Duboko u šumi, iznad Bistrice u Prijedoru, nalazila se kasarna za ranjenike. Noću, pored iskrivljene petrolejke, ublažavala bi im bol. Tako je jednom primetila da se šezdesetogodišnji Trivun Kukić, iako teško ranjen u desnu ruku, svake večeri moli Bogu, krsteći se levom rukom sa velikim naporom. Na njenu molbu da se ne napreže — Trivun je prestao da se krsti, ali pod uslovom da se ona pomoli za njega. I ona se pomolila.“

Politički terenski rad

Lepa je pokazala sklonost ka političkom radu, pa je u martu sa mesta medicinske sestre premeštena na kratki omladinski partijski kurs u Lamoviti, koji je vodila Mica Vrhovec. U maju je primljena u Komunističku partiju Jugoslavije, a zatim je poslata u Omarsku, gde je bila zadužena za politički rad sa omladinom i ženama u selima Gornji i Donji Podgradci. Upravo u tom radu je otkriven njen pravi talenat, desetine mladih ljudi su se pridružile partizanima nakon Lepinih vatrenih govora o bratstvu i jedinstvu, predstojećoj pobedi nad fašizmom i herojstvu narodnooslobodilačke borbe. Njena aktivnost nije bila ograničena samo na politički sektor. Partizanski komandant Petar Vojnović se seća: „Iako je bila terenski politički radnik, Lepa je često svojom voljom uzimala pušku i, puna radosnog nestrpljenja, išla u akciju sa borcima. Učestvovala je u napadu na Bosanski Novi, Krupu, Čađavicu, Otoku… Samo navodim ovo kao primer. Lepa je bila sa nama u mnogim bitkama!“

Lepin politički rad na terenu prekinula je neprijateljska ofanziva na Kozaru u junu 1942. godine, koju su pokrenule nemačke snage, uz pomoć izdajničkih ustaša i četnika. Zajedno sa brojnim izbeglicama, Lepa je uspela da se probije do Podgrmeča tokom proboja na Kozari. Njen otac Sveto i ujak Vladeta nisu imali te sreće, poginuli su u borbi sa nadmoćnijim neprijateljem, a Lepin brat Milan, zajedno sa stotinama dece sa Kozare, završio je u logoru Jasenovac, gde je ubijen tri godine kasnije.

„Volela bih da mogu da govorim kao Lepa!“

U Podgrmeču je nastavila svoj politički rad, ali i organizovala žetvu, pravo ispred nosa okupatora. Njena ratna drugarica, partizanka Nevenka Novaković, sekretarka SK SKOJ-a, o tome je napisala: „Uspešno je organizovala konferencije seoske omladine, posebno u selu Donji Petrovići, što je, prema partijskoj organizaciji, bilo otežano jer su postojale sumnje da tamo deluju dva pročetnička meštana (Kličkovića). Govorila je na tim konferencijama, govorila omladini o borbi, o potrebi organizovanja u Jedinstveni savez antifašističke omladine, o bratstvu i jedinstvu naših naroda, o herojskoj borbi omladine Kozare protiv neprijatelja tokom neprijateljske ofanzive, u kojoj je i sama učestvovala. Bila je istrajna i ubeđivala što više mladića i devojaka da se dobrovoljno prijave u Krajiške i proleterske brigade. Leta te godine učestvovala je i u formiranju radnih brigada, a sama je bez straha od smrti žala i prevozila snopove žita, koji su vrebali iz nemačkih i ustaških garnizona Bosanske Krupe, Bosanskog Novog, Prijedora, Sanskog Mosta i drugih mesta“.

Lepa je razvila širok spektar aktivnosti, pešačeći desetine kilometara udaljenim seoskim putevima, posećujući poluoslobođena sela pod okriljem noći, blizu ustaških i četničkih uporišta, organizujući seoske konferencije, govoreći o borbi za slobodu i zločinima fašista. Jedna od njih, Sava Štrbac, svedočila je o uticaju Lepe Radić na seoske devojke: „Kada ona govori, potpuno ste oduševljeni, tera vas da se potrudite iako do tada niste imali pojma ni o čemu. Usput smo pričale o njoj i uzdisale: 'Kad bih samo mogla da govorim kao Lepa!'“

Na čelu izbegličke kolone

U januaru 1943. godine počela je operacija Vajs I, u kojoj su učestvovale zajedničke nemačke, italijanske, ustaško-domobranske i četničke vojne formacije. Lepa je organizovala bekstva kao član Štaba za evakuaciju stanovništva, ranjenika, hrane i stoke. Predvodila je grupu žena, staraca i dece do zaleđenog Grmeča. Kada su kolone izbeglica stigle do podnožja Grmeča, do Jasenice, nemačko vazduhoplovstvo je bacalo bombe na njih. Lepin drug Petar Vulin, koji je takođe bio zadužen za evakuaciju stanovništva i hrane, seća se tog strašnog događaja: „Tokom najtežeg bombardovanja, Lepa je bila na putu sa grupom partizana, smirujući komešanje i uzbunu. Ne samo rečima već i ličnim držanjem pokušavala je da smiri prestravljene izbeglice. Dok su meci i granate padali oko nje tokom jednog od avionskih naleta, ona je sedela potpuno mirno na kamenu. Iako su je borci upozoravali na opasnost, ona se nije pomerila.“

Na putu su ponekad nailazili na neprijateljske snage. Vulin priča o jednom takvom incidentu: „Prelazili smo selo Petrovića, pa ispod Kekića Glavice na putu ka Jasenici, kada smo, na samoj Glavici iznad nas, ugledali neprijatelja. Lepa je odjednom legla iza kamena i rekla: 'Čekaj, Petre, da ubijem bar jednog!' Ispalila je tri ili četiri metka iz puške, a onda smo krenuli.“ Uspeli su da stignu do Grmeča, a Lepa je neumorno obilazila grupe promrzlih ljudi, tešila ih, smirivala, ohrabrivala, davala im nadu i pomagala im na sve načine. Njen drug Ahmet Šehović, komandant omladinske čete, o tome je posle rata govorio: „Bilo je važno održati moral. A Lepa je bila tako uporna u objašnjavanju... I ohrabrivanju. Snagu svog verovanja prenosila je na ljude oko sebe. A koliko je te snage bilo potrebno! Kada je bilo toliko patnje! Na svim stranama!“

Zima je bila surova, ljudi su masovno umirali ne samo od okupatorskih metaka, već i od hladnoće. Šehović o tome govori: „Scene – užasne! Sećam se, muškarci i žene su sedeli oko rupe u snegu, njihova vatra je odavno ugašena i ugašena, i – oni su se tako smrzli! Sedeli su! Na svakom licu grimasa, njihov „osmeh“ zaleđen! Kao u muzeju voštanih figura. U grupi od dvesta ljudi, sto pedeset je bilo smrznuto. Mladi borac me je zgrabio za ruku: „O, druže Šeho, gledaj! To je moja majka, moje sestre…“ Sve je ostalo mrtvo u Grmeču.“

Do kraja sa ljudima

Neprijatelj se sve više približavao Grmeču, članovi Štaba za evakuaciju su podelili izbeglice u manje grupe, svaka je vodila po jednu, a Lepa je dobila zadatak da predvodi grupu od 150 ljudi, uglavnom starijih osoba, žena i dece. Posle rata, njena tetka Jovanka Radić je ispričala kako je videla Lepu poslednje noći pre nego što je zarobljena. Nagovorila je svoju nećaku da ostane sa njom, da se pridruži vojsci, jer bi je to učinilo bezbednijom, ali je Lepa odbila. Rekla je da je zadužena za 150 žena i dece, da neće napustiti narod i da će ostati sa narodom do kraja. Uveče 8. februara, Lepinu grupu su opkolili Nemci, ustaše i četnici iz 369. legionarske divizije, poznate i kao „Đavolja divizija“, iznad sela Praštali, kod Lušci Palanke.

Lepa je bila jedina naoružana u povlačenju, pa su joj ljudi vikali da skine uniformu i baci pušku, a ona ih je pozivala da se bore golim rukama, jer je bolje umreti nego pasti u ruke neprijatelja. Ispalila je svu municiju na Nemce, a kada joj je ponestalo metaka, obračunala se sa Nemcima, udarajući ih kundakom puške, boreći se prsa u prsa, sve dok je nisu savladali i vezali. Dok je, zajedno sa hiljadama zarobljenih izbeglica, sprovođena u Bosansku Krupu, Lepa se opirala i pokušavala da zaštiti ljude koje su esesovci zlostavljali usput. „Ubijte me, narod nije kriv“, vikala je Lepa, dok su je legionari udarali kundacima.

Kada su stigli u Krupu, dok su je kroz gomilu sprovodili do nemačke komande, Lepa im je viknula: „Borite se, ljudi, za svoju slobodu! Ne dajte se u ruke zlikovcima! Neka me ubiju, ima ko da me osveti!“ Držali su je u zatvoru tri dana i podvrgli je strašnim torturama. Tražili su od nje da otkrije ko je još od Partije i partizanskih saradnika bio među zarobljenim ljudima i u okupiranim selima, a zauzvrat bi joj poštedeli život. Uzalud, Lepa se nije plašila torture. Izvedena je pred hitni sud i osuđena na smrt.

Osuđen na smrt vešanjem

Dana 11. februara, odveli su je do bagrema gde će biti obešena, između železničke stanice i tunela, gde se nalazila velika grupa izbeglica. Lepa je bila bosa, bez cipela, samo u vunenim čarapama, ruke su joj bile vezane telefonskim kablom, iscrpljena od mučenja, ali i dalje prkosna i nepokolebljiva, kao što je bila tokom celog svog kratkog života. Na gubilištu su joj još jednom ponudili život, ako otkrije partizane i komuniste. „Nisam izdajnik svog naroda, a oni će se otkriti kada unište zlikovce poput vas, do poslednjeg“ – to je bio Lepin odgovor njenim mučiteljima.

Postavili su je na postolje, sanduk za municiju od bora, i stavili joj omču oko vrata. Lepa je pokušala da održi govor okupljenim ljudima, pozivajući ih na borbu i vičući antifašističke parole. Uspela je samo da kaže: „Smrt fašistima! Živela Crvena armija...“, a onda je dželat iznenada izvukao sanduk ispod njenih nogu, čvrsta omča ju je prekinula usred rečenice, a Lepino telo se zanjihalo u vazduhu, viseći na grani bagrema. Ostavili su je da visi još četiri ili pet dana pre nego što su je skinuli sa vešala. Istog dana, 11. februara 1943. godine, SS pukovnik Avgust Šmituber je od svojih potčinjenih dobio izveštaj o egzekuciji, u kojem je, između ostalog, pisalo: „Razbojnica, obešena u Bosanskoj Krupi, pokazala je neviđeni prkos.“

Fašističke ubice su fotografisale Lepu pre i posle vešanja. Ove fotografije su pronađene sa mrtvim nemačkim vojnikom 1945. godine, u Savskoj ulici, tokom oslobođenja Zagreba. U knjizi „Žene heroji“ navodi se da su fašisti objavili ove fotografije, a ceo slučaj predstavili kao skandalozan primer fanatizma razbojnika, komunistkinje koja je do kraja ostala verna svojim idealima. Uzaludna propaganda, fotografija snimljena neposredno pre pogubljenja zauvek je ostala simbol revolucije i borbe za slobodu. Ta fotografija na kojoj devojka hrabro gleda smrti u lice, kao da joj se ništa ne može učiniti. Lepa Radić – ime i prezime slobode.

Lepa nije umrla uzalud

Lepa Radić je proglašena za narodnog heroja Jugoslavije 20. decembra 1951. godine, „zbog njenog izuzetnog, nenadmašnog herojstva u borbi protiv narodnih neprijatelja“. Posle samo četiri decenije, sve za šta se Lepa borila nestalo je u vatri i krvi, a fašistički i izdajnički duh se povampirio i započeo svoju krvavu gozbu, uništavajući sve pred sobom. I ostali su na vlasti do danas.

Neko bi sada mogao da se zapita da li je Lepina žrtva bila uzaludna, s obzirom na sve što se dogodilo u poslednjih tridesetak godina. Takvo pitanje je, međutim, neumesno, jer je Lepina borba za slobodu, pravdu, jednakost i bolje društvo vrednost sama po sebi koju niko i ništa ne može da uništi. Lepa nije uzalud umrla, ali uzalud živimo, jer nismo uspeli da sačuvamo ono za šta je Lepa dala život. A čvrsto smo obećali, polagajući pionirsku zakletvu, da ćemo „voleti našu domovinu, samoupravnu Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, čuvati bratstvo i jedinstvo svih njenih naroda i narodnosti i ceniti sve narode sveta koji žele slobodu i mir“.

Izgleda da nismo bili ozbiljni, ipak smo bili samo deca. Baš kao Lepa Radić kada je počela da se bori za budućnost u kojoj ćemo se mi roditi, a nje više ne bi bilo. Toj hrabroj devojci i narodnoj heroini dugujemo mnogo više od povremenog komemorativnog sećanja. Valjda ćemo joj jednog dana vratiti dug.

Al Jazzera

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI