OD MINA NE STRADAJU SAMO VOJNICI Posledice će se dugo osećati, ovo su priče preživelih

Međutim, takve mine ne samo da su zasejane u 11 od 27 regiona Ukrajine, već i masovno zasipaju zemlju u Karabahu u Azerbejdžanu, gde su ih decenijama postavljale jermenske trupe.

Na nedavnoj međunarodnoj konferenciji u Berlinu, fokusirajući se na medicinske, psihološke i pravne troškove ovog smrtonosnog eksplozivnog oružja, medicinski stručnjaci i preživeli od mina govorili su o tekućoj devastaciji koju oni izazivaju.

Jedna mlada osoba koja je podelila svoju priču bio je osmogodišnji Bogdan Ponomariov.

Ispričao je kako je trčao da pomogne ocu kada je eksplodirala mina.

Eksplozija je bila toliko jaka da je dečak ostao bez noge.

U međuvremenu, Rustam Maggeramov, etnički Azerbejdžanac koji živi u Ukrajini poslednjih 20 godina, govorio je o onome čemu je svedočio kao dobrovoljac koji pruža pomoć i civilima i ukrajinskoj vojsci.

Magerramov, koji je imao sopstveni biznis u Nikolajevu, isporučivao je hranu, lekove i municiju ukrajinskim braniocima o svom trošku, često prehranjivajući porodice Ukrajinaca koji su živeli na teritorijama koje su okupirale ruske trupe.

Njegov rođeni brat je poginuo tokom oslobađanja Karabaha, a Maggeramov je rekao prisutnima kako oseća da su se realnost Azerbejdžana i ukrajinskih gradova na udaru skoro spojila u jedno.

„Ista stvar se dešava u Karabahu“, objasnio je on.

„Gledam u Bogdana, pa vidim Gismeta na koga me podseća. Bio je jedanaestogodišnji azerbejdžanski dečak, kojeg je raznela mina zakopana na pašnjaku u oslobođenom Karabaškom regionu Kelbadžara.

Pored Bogdana i Maggeramova na konferenciji „Bonded Bi Pain“ bili su dr Sofija Tkazki, članica Britanskog psihološkog društva; Dr Sven Mardian, viši konsultant i šef traumatološke hirurgije u bolnici Charite u Berlinu; Merl Florstedt, šef korporativnih komunikacija, Ottobock SE & Co. KGaA; i drugi ukrajinski i azerbejdžanski dobrovoljci.

Jedna od glavnih zabrinutosti o kojoj se razgovaralo bila je da bi bilo koja nagazna mina postavljena danas mogla stvoriti nezamislivu štetu u godinama koje dolaze.

Foto: EPA/OLEG PETRASYUK

 

Stručni panel je govorio o tome kako žrtve protivpešadijskih mina nisu bile ograničene na one koji su od njih ubijeni ili povređeni, ali su i njihovi rođaci i komšije postali žrtve sami po sebi.

Grupa je prenela kako oni koji su pogođeni ratom prestaju da veruju najosnovnijim, poznatim karakteristikama sveta oko sebe: od straha da otvore vrata ulaznog hola, ili odlaska na groblje da posete grobove rođaka, do jednostavnog odlaska. dobro utabana, sigurna staza na travu da sakupi zalutalu loptu.

U međuvremenu, kažu, ovo neprijateljsko okruženje jednostavno postaje tkanina svakodnevnog života, jer su roditelji primorani da odgajaju svoju decu na mestu okruženom objektima koji su poznati od detinjstva, od kuća do parkova do ljuljaški, ali nose rizik od iznenadnih smrti.

Na konferenciji je upozoreno da će se takva trauma zadržati i uticati na više od jedne generacije, kroz napade panike i narušavanje zdravih psiholoških odbrambenih mehanizama.

Dodatno je naglašeno da nisu bile pogođene samo žrtve nagaznih područja ,oni koji postavljaju protivpešadijske mine retko su ostali fizički i emocionalno nepovređeni.

„U konvencionalnom ratovanju, moderne protivpešadijske mine su prvobitno bile namenjene da ih vojnici koriste protiv vojnika, a ne protiv civila,  a mi sada posmatramo nekonvencionalne metode ratovanja“, rekao je dr Tkazki tokom panel diskusije.

„Mine se kriju u dečijim igračkama, kao što to čine jermenski ili ruski vojnici u Karabahu i Ukrajini. Minirana su groblja na koja ljudi dolaze da se sećaju mrtvih. Minirane su i stambene kuće. Postavljeni su tako da se uništi što veći broj civila, zaključio je ovaj doktor.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI