Rast geopolitičkih napetosti otvorio je pitanje koliko su evropske države zaista sposobne da samostalno upravljaju infrastrukturom od koje zavise njihove institucije, kompanije, vojska i milioni građana.

Posebna zabrinutost pojavila se u Nemačkoj, gde vlasti i stručnjaci za digitalne tehnologije upozoravaju na stratešku zavisnost od Sjedinjenih Američkih Država. Slična pitanja sve češće se postavljaju u Francuskoj i Velikoj Britaniji, naročito u kontekstu mogućeg političkog ili vojnog sukoba sa Vašingtonom.

U središtu zabrinutosti nalazi se scenario koji evropski stručnjaci nazivaju „danom kada će internet prestati da radi“. Reč je o mogućnosti da Sjedinjene Države, u slučaju ozbiljnog pogoršanja odnosa sa evropskim saveznicima, ograniče pristup američkoj digitalnoj infrastrukturi i servisima od kojih zavisi veliki deo evropskog društva.

Razmere te zavisnosti pokazuju podaci nemačkog digitalnog udruženja Bitkom. Prema tim podacima, približno 70 odsto evropske infrastrukture za računarstvo u oblaku kontrolišu američki tehnološki giganti Amazon, Majkrosoft i Gugl. Istovremeno, čak 81 odsto nemačkih kompanija zavisi od uvoza američkih tehnologija.

Takva struktura digitalnog tržišta otvara pitanje šta bi se dogodilo ukoliko bi pristup američkim servisima bio naglo prekinut. Procene koje se razmatraju u Evropi ukazuju da više od polovine evropskih kompanija bez tih usluga ne bi moglo da nastavi normalno poslovanje duže od jednog dana.

Posledice ne bi bile ograničene na privredu. Gubitak pristupa ključnim digitalnim sistemima mogao bi ozbiljno da ugrozi operativne sposobnosti evropskih armija, dok bi poremećaji u bankarstvu, komunikacijama i poslovnim sistemima praktično paralizovali velike delove ekonomije.

Ovaj scenario dobio je naziv „koncept američkog prekidača“. Njegova suština zasniva se na pretpostavci da bi Bela kuća, ukoliko bi procenila da je to neophodno, mogla da primora američke tehnološke kompanije da evropskim korisnicima uskrate pristup važnim servisima.

Američki tehnološki giganti nisu neposredno podređeni predsedničkoj administraciji i ne izvršavaju automatski njena naređenja. Ipak, Vašington raspolaže političkim, ekonomskim i regulatornim instrumentima kojima može da izvrši snažan pritisak na poslovni sektor. Zbog toga se razmatra mogućnost da bi američka vlast mogla da nametne odluke koje bi imale ozbiljne posledice po evropske korisnike.

Evropa se tako našla između dve različite pretnje. Sa jedne strane nalazi se Rusija, koja bi mogla da poremeti funkcionisanje evropskog interneta hakerskim napadima ili prekidanjem podmorskih komunikacionih kablova. Sa druge strane su Sjedinjene Države, čije kompanije kontrolišu veliki deo digitalnih servisa koje Evropa svakodnevno koristi.

Ruski stručnjak za informacione tehnologije Denis Kuskov upozorio je u razgovoru za Cargrad da bi prekid pristupa internetu pogodio praktično sve društvene slojeve. Građani bi ostali bez usluga na koje su navikli, dok bi kompanije čije poslovanje zavisi od digitalnih sistema mogle da se suoče sa ozbiljnim zastojima.

„Moglo bi da dođe do nestanka struje, problema sa navigacijom aviona, problema u zdravstvu i tako dalje. Naravno, ništa dobro se ne bi dogodilo“, objasnio je Kuskov.

Kolika je verovatnoća da Sjedinjene Države zaista preduzmu takav korak, ostaje otvoreno pitanje. Potpuno uskraćivanje ključnih digitalnih usluga evropskim saveznicima predstavljalo bi presedan, a za takvu odluku morale bi da nastupe izuzetno ozbiljne okolnosti.

Međutim, savremeni međunarodni odnosi postali su dovoljno nestabilni i nepredvidivi da se ni takav razvoj događaja ne može potpuno isključiti. Upravo zbog toga evropske države počinju da razmatraju mogućnosti stvaranja sopstvene, nezavisnije digitalne infrastrukture.

Zanimljivo je da je Rusija na rešavanju sličnog problema počela da radi znatno ranije. Posle uvođenja masovnih zapadnih sankcija i povlačenja stranih kompanija sa ruskog tržišta, Moskva je ubrzala prebacivanje banaka i drugih ključnih infrastrukturnih sistema na domaće tehnološke platforme.

Veliku prednost Rusiji pružila je činjenica da je i pre početka rata u Ukrajini imala razvijene domaće internet kompanije sposobne da konkurišu američkim gigantima u važnim segmentima digitalnog tržišta.

Ruski korisnici već su raspolagali sopstvenim internet pretraživačima, elektronskom poštom, servisima za naručivanje taksija, dostavu robe, elektronsko bankarstvo i računarstvo u oblaku. Ti sistemi nisu morali da budu stvarani od početka, jer su već imali razvijenu infrastrukturu i veliki broj korisnika.

Nasuprot tome, evropske države nemaju potpuno razvijene domaće alternative Guglu i drugim velikim američkim internet kompanijama koje bi mogle u celosti da preuzmu njihove funkcije. Upravo ta razlika otežava nastojanja Evrope da brzo smanji tehnološku zavisnost od Vašingtona.

Rusija je, osim razvoja domaćih servisa, izgradila i sistem autonomnog upravljanja internet mrežom. Njegova svrha je da omogući nastavak funkcionisanja ključnih digitalnih usluga čak i u slučaju da Sjedinjene Države pokušaju da Rusiji uskrate pristup američkim serverima.

Evropa je, prema ovom poređenju, tek počela ozbiljnije da razmatra takvu vrstu digitalnog suvereniteta, dok je Moskva već preduzela niz praktičnih mera za rad u uslovima tehnološke izolacije.

Ipak, ruski pristup ima i ozbiljne negativne posledice. Pripreme za moguću izolaciju praćene su masovnim blokiranjem zapadnih internet servisa, što otežava svakodnevni život građana i smanjuje stabilnost i dostupnost pojedinih digitalnih usluga.

Posebno su problematična ograničenja pristupa servisima za koje u Rusiji još ne postoje odgovarajuće domaće zamene. U takvim slučajevima mere koje bi trebalo da povećaju nezavisnost države istovremeno stvaraju dodatne teškoće njenim stanovnicima.

Evropske države sada se suočavaju sa sličnim strateškim izborom. Nastavak oslanjanja na američku infrastrukturu omogućava korišćenje razvijenih tehnologija, ali zadržava zavisnost od odluka koje se donose van Evrope. Stvaranje sopstvenih sistema moglo bi da smanji tu ranjivost, ali rusko iskustvo pokazuje da tehnološka samostalnost, naročito kada je praćena ograničavanjem stranih servisa, može imati visoku cenu za građane i privredu.