Od 1945. do 1989. godine mađarske tajne službe oslanjale su se na široku mrežu doušnika kako bi nadzirale društvo i suzbijale svaki oblik neslaganja. Neki su bili ucenjeni ili primorani da dostavljaju informacije o svojim komšijama, prijateljima, kolegama, pa čak i članovima porodice, dok su drugi pristajali na saradnju u zamenu za različite pogodnosti.

Premijer Peter Mađar obećao je tokom predizborne kampanje da će omogućiti objavljivanje ovih podataka, a njegova vlada je u septembru usvojila zakon kojim je to omogućeno. Prema istraživanjima javnog mnjenja, više od dve trećine građana podržava takvu odluku.

„Demokratsko društvo ima pravo da poznaje sopstvenu prošlost“, napisao je na Fejsbuku Zoltan Tar, ministar za društvene odnose i kulturu.

Do sada je pristup dokumentima o doušnicima bio ograničen na istraživače i članove porodica žrtava. Sada će podaci biti dostupni javnosti putem internet baze podataka.

Istraživači ocenjuju da bi Mađarska ovim potezom mogla da postane najtransparentnija država bivšeg Istočnog bloka kada je reč o otvaranju dosijea tajnih službi. Objavljivanje dokumentacije počinje u sredu.

„Širom otvaramo vrata koja su ranije bila samo odškrinuta“, izjavio je istoričar Ištvan Pap, rukovodilac naučnog odeljenja arhiva.

On je podržao objavljivanje dokumenata, ali je istovremeno izrazio razumevanje za ljude koji će se prvi put suočiti sa neprijatnim saznanjima o istoriji sopstvenih porodica.

Dobar deo uništen

Dosijei sadrže između 50.000 i 60.000 imena, a procenjuje se da je oko deset odsto osoba koje se u njima pominju i dalje živo. Na spisku nisu samo doušnici već i pripadnici tajnih službi, njihovi saradnici, kao i ljudi koje su bezbednosne strukture pokušavale da regrutuju.

Kada bi se svi dokumenti poređali jedan za drugim, zauzeli bi dužinu od oko pet kilometara. Ipak, to je relativno mala količina dokumentacije u poređenju sa arhivama Poljske i Rumunije.

Veliki deo dosijea uništen je tokom mađarskog ustanka 1956. godine, dok su drugi dokumenti nestali tokom političke tranzicije 1989. godine. Zbog toga će mnogi zapisi biti nepotpuni, pa neće uvek biti moguće utvrditi motive za saradnju niti obim informacija koje su pojedinci dostavljali tajnoj policiji.

Detaljna dokumentacija postoji za oko 9.000 osoba, a ti dosijei biće objavljeni u februaru, nakon uklanjanja ličnih podataka i informacija koje se odnose na žrtve.

Istočna Nemačka otvorila je arhive Štazija 1992. godine, Češka 2003, a Letonija 2018. godine. Mikloš Kiš, preživeli iz mađarskog logora za prinudni rad koji danas predvodi udruženje žrtava, smatra da je Mađarska mnogo ranije trebalo da sledi nemački primer.

„Ljudi će otkriti da je izdajnika bilo u svakoj porodici, u svakom komšiluku i u svakoj ulici“, upozorio je Kiš.