Američka vazdušna moć ne počiva samo na lovcima i bombarderima koji ulaze u borbu. Iza njih postoji mnogo veća mreža aviona koji dopunjavaju gorivo, otkrivaju ciljeve, prenose podatke i komanduju operacijama. Takve letelice uglavnom ne prilaze najopasnijem delu vazdušnog prostora, jer njihov veliki radarski odraz, ograničene manevarske sposobnosti i ogromna vrednost čine svaki gubitak posebno ozbiljnim.

Godinama je rešenje bilo relativno jednostavno: držati ih dovoljno daleko od protivničkih lovaca i raketa zemlja-vazduh. Razvoj oružja sve većeg dometa počeo je da potiskuje tu granicu unazad, ali se sada iz Kine pojavljuje tvrdnja koja ide znatno dalje. Ne govori se više samo o lovačkoj raketi većeg dometa niti o još jednoj protivvazdušnoj raketi.

Prema osobi direktno upoznatoj sa programom, Kina je razvila mogućnost da hipersonične klizne letelice koriste za napade vazduh-vazduh na ciljeve udaljene hiljadama kilometara. Potencijalne mete nisu prvenstveno lovci, već mnogo sporiji i vredniji avioni koji omogućavaju lovcima da uopšte vode dugotrajne operacije daleko od sopstvenih baza.

Peking nije javno potvrdio ovakav razvoj, a izvor nije otkrio gde je sistem testiran niti kada su ispitivanja izvedena. Tehnička logika takvog oružja ipak otvara sasvim novo pitanje: koliko daleko od bojišta avion mora da bude da bi se zaista smatrao bezbednim?

Hipersonična klizna letelica dobija sasvim drugačiji zadatak

Hipersonična klizna letelica (eng. HGV), je manevarsko klizno telo koje raketni buster prvo ubrzava i iznosi na potrebnu visinu, nakon čega ono nastavlja let kroz atmosferu brzinom većom od pet maha. Takvu letelicu ne treba mešati sa klasičnom balističkom bojevom glavom bez obzira na brzinu leta.

Balistički projektil najveći deo putanje prati relativno predvidivu balističku krivu, dok HGV nakon odvajanja može da menja pravac, visinu i putanju tokom leta.

Ne treba je mešati ni sa hipersoničnom krstarećom raketom. Krstareća raketa koristi sopstveni pogon tokom većeg dela leta, dok hipersonična klizna letelica početnu ogromnu brzinu dobija od raketnog nosača i zatim nastavlja klizni, manevarski let kroz atmosferu.

Dosadašnja namena ovakvog oružja uglavnom se vezivala za napade na ciljeve na zemlji i moru, posebno protiv objekata zaštićenih snažnom protivraketnom odbranom. Međutim, prema najnovijim informacijama, Kina je pojedine HGV sisteme prilagodila tako da mogu da nose i lansiraju oružje vazduh-vazduh.

To predstavlja radikalno drugačiju upotrebu platforme. Hipersonična klizna letelica više ne bi bila samo sredstvo koje udara u cilj, već veoma brzi nosač koji bi raketu vazduh-vazduh mogao da dovede na ogromnu udaljenost od kineske teritorije.

Slična sposobnost navodno je ugrađena i u pojedine kineske hipersonične krstareće rakete, dok su drugi raketni sistemi prilagođavani za protivbrodske zadatke.

Prema dostupnim informacijama, trenutno nije javno poznato da bilo koja druga država testira kombinaciju hipersonične klizne letelice i oružja vazduh-vazduh.

DF-17 bi mogao da pomeri vazdušnu borbu hiljadama kilometara

Jedan od mogućih nosača ovakvog koncepta jeste kineski DF-17 popularno nazvan i “ubica nosača aviona”.

Hipersonična klizna letelica lansirana ovim raketnim sistemom mogla bi da pređe oko 2.500 kilometara. Takva udaljenost približava se razdaljini između kontinentalnog dela Kine i Guama, gde se nalaze važne američke vojne instalacije.

Još veće pitanje otvara DF-27.

Prema procenama, njegov domet može dostići približno 8.000 kilometara. Takva udaljenost bi, barem teorijski, omogućila da u zonu ugroženosti uđu čak i avioni koji deluju u širem prostoru oko Havaja.

Ovde se ne radi o tome da HGV mora direktno da pogodi avion.

Ključna ideja je da hipersonična platforma velikom brzinom pređe najveći deo udaljenosti, približi se području u kojem se nalazi cilj i odatle upotrebi sopstveno oružje vazduh-vazduh.

Tako se rastojanje koje bi klasična raketa vazduh-vazduh morala sama da savlada deli između dve komponente sistema.


Tankeri postaju jedna od najvažnijih meta

Avion za dopunu goriva u letu nema borbenu vrednost zato što može da uništi protivnički avion. Njegova vrednost je u tome što desetine drugih aviona bez njega ne mogu da ostanu dovoljno dugo u vazduhu niti da dejstvuju na velikoj udaljenosti od baze.

Američke operacije na Pacifiku posebno zavise od dopune gorivom u vazduhu zbog ogromnih razdaljina između ostrva, baza i potencijalnih zona dejstva.

Gubitak nekoliko tankera može zato da ima znatno veće posledice od gubitka istog broja lovaca.

Slična logika važi za avione za rano upozoravanje i kontrolu. Oni radarima velikog dometa prate vazdušni prostor, otkrivaju ciljeve i prosleđuju podatke drugim letelicama.

Još vredniju kategoriju predstavljaju leteći komandni punktovi.

Američki E-4B Nightwatch projektovan je da omogući političkom i vojnom vrhu komandovanje snagama čak i tokom najtežih kriznih situacija. Bezbednost takvog aviona tradicionalno se zasniva na velikoj udaljenosti od neposredne borbe, pratnji i mogućnosti stalnog premeštanja.

Oružje koje može da traži takve ciljeve na nekoliko hiljada kilometara potpuno menja osnovnu računicu. Umesto pokušaja da obori svaki američki lovac, protivnik može da pokuša da udari na sistem bez kojeg veliki broj tih lovaca mnogo teže funkcioniše.

Cilj nije pojedinačni avion već čitava vazdušna operacija

Američka analiza kineske modernizacije raketnih snaga već je ukazivala na pomeranje kineskog pristupa sa uništavanja pojedinačnih platformi na nanošenje štete čitavoj operativnoj arhitekturi protivnika.

Takva doktrina ima vrlo jasnu logiku. Uništavanje jednog lovca uklanja jedan avion iz borbe. Uništavanje aviona za rano upozoravanje može da oslabi sposobnost više eskadrila da vide protivnika i koordiniraju dejstvo.

Međutim, obaranje tankera može da skrati vreme boravka čitavih grupa aviona iznad zone operacije.

Napad na komandni avion može da poremeti komunikaciju i komandovanje nad mnogo većim brojem jedinica.

Prema procenama koje dolaze sa zapada, Kina je 2024. godine raspolagala sa najmanje 3.150 balističkih i oko 300 krstarećih raketa lansiranih sa zemlje.

Dodavanje novih misija toj već velikoj raketnoj strukturi znači da deo sistema više ne mora biti rezervisan samo za baze, aerodrome, luke ili brodove.

Pogoditi avion na nekoliko hiljada kilometara mnogo je teže nego pogoditi aerodrom

Ogroman domet ipak ne rešava najteži deo problema. Aerodrom ima poznate koordinate. Avion se kreće.

Tokom dvadesetak minuta, koliko bi projektilu velikog dometa moglo biti potrebno da priđe području cilja, tanker ili komandni avion može da pređe stotine kilometara. Zbog toga je za ovakvo presretanje potreban neprekidan lanac otkrivanja, praćenja i prenosa podataka.

Senzor prvo mora da pronađe avion. Njegov položaj zatim mora da bude dovoljno precizno određen, prosleđen komandnom sistemu i prenet oružju. Tokom leta potrebno je nastaviti sa ažuriranjem položaja mete.

Protivnik će istovremeno pokušavati da ometa radare, satelitske veze, komunikacione mreže i druge elemente tog lanca.

Prekid samo jednog njegovog dela može da ostavi raketu bez dovoljno precizne informacije o mestu na kojem će se cilj nalaziti nekoliko minuta kasnije.

Zbog toga domet od 2.000, 5.000 ili 8.000 kilometara sam po sebi ne znači da sistem na toj udaljenosti može pouzdano da obara avion.

Ostaje i ozbiljan problem nuklearne eskalacije

Postoji još jedna opasnost koja nema veze sa preciznošću.

Veliki broj balističkih raketa može da nosi i konvencionalnu i nuklearnu bojevu glavu. Protivnik koji registruje lansiranje nema odmah sve informacije o tome šta raketa nosi niti koja je njena konačna meta.

Lansiranje rakete velikog dometa prema prostoru u kojem se nalaze američke strateške snage moglo bi zato da bude protumačeno mnogo ozbiljnije nego lansiranje klasične rakete vazduh-vazduh.

Vreme za procenu namere meri se minutima.

U scenariju ozbiljnog sukoba između dve nuklearne sile, pogrešna procena jednog lansiranja mogla bi da proizvede posledice daleko veće od gubitka tankera ili komandnog aviona.

Amerikanci povećavaju domet svojih raketa drugim putem

Sjedinjene Države pokušavaju da reše isti problem na drugačiji način. AIM-174B razvijen je na osnovu protivvazdušne rakete presretača SM-6 i predstavlja američki pokušaj da se lovačkoj avijaciji obezbedi oružje vazduh-vazduh veoma velikog dometa.

Američka mornarica istovremeno testira AIM-424 Malice, za koji se navodi domet veći 480 kilometara. Takve rakete ostaju klasično oružje vazduh-vazduh koje do zone lansiranja nosi borbeni avion.

Kineski koncept opisan u novim tvrdnjama razlikuje se duboko u samoj arhitekturi. Umesto da lovac prilazi dovoljno blizu cilju i zatim lansira raketu velikog dometa, hipersonična klizna letelica preuzima ulogu veoma brzog nosača koji oružje dovodi duboko u prostor u kojem se do sada nije očekivala neposredna vazdušna pretnja.

Za sada nema javnih podataka o tipu rakete koju bi kineski HGV nosio, načinu odvajanja, dometu nakon lansiranja, sistemu navođenja niti rezultatima eventualnih proba. Nije poznato ni koliko bi takvih letelica moglo da bude raspoloživo.

Bez tih podataka ne može se govoriti dalje. Sama ideja ipak gađa direktno u jedno od najosetljivijih mesta američkog načina ratovanja na Pacifiku: velike i skupe avione koji moraju da ostanu u vazduhu satima, relativno su spori i decenijama su računali na to da će ih sama udaljenost od fronta držati izvan dometa protivničkog oružja.