Bivši analitičar CIA Lari Džonson ocenio je da se promena vidi i u protivvazdušnoj odbrani i u načinu na koji Iran bira mete za uzvratne napade. Umesto oslanjanja prvenstveno na veliki broj projektila, iranske snage počele su da usmeravaju ograničen broj sredstava prema ciljevima čiji bi gubitak mogao da nanese nesrazmerno veliku štetu protivniku.

Posebno značajan bio je razvoj iranske protivvazdušne odbrane. Tokom jednog američkog napada na Bandar Abas, iranske snage su, prema dostupnim izveštajima, oborile pet krstarećih raketa Tomahavk.

Takvu sposobnost Iran ranije nije pokazivao u toj meri. U istom periodu iranska PVO je navodno zahvatila i američki F-16, nakon čega je avion odustao od približavanja području u kojem je mogao biti napadnut.

Modernizacija iranske protivvazdušne odbrane povezuje se sa pomoći Kine i Rusije, što bi moglo da objasni povećanu sposobnost otkrivanja, praćenja i presretanja američkih vazdušnih sredstava.

Još značajnija promena primećena je kod iranskih uzvratnih udara. Teheran je počeo da bira ograničen broj ciljeva visoke strateške vrednosti, umesto da se oslanja isključivo na masovno ispaljivanje projektila.

Jedan od takvih ciljeva nalazio se u Bahreinu, gde je, prema Džonsonovim tvrdnjama, uništena izuzetno skupa komponenta povezana sa američkim strateškim sposobnostima. Sistem nije detaljno identifikovan, ali je preciznost napada otvorila pitanje na koji način je Iran uspeo da utvrdi njegovu tačnu lokaciju.

Na američkoj strani postojalo je uverenje da je tako precizno lociranje cilja teško zamislivo bez pomoći Rusije ili Kine. U kasnijem napadu pogođen je još jedan radar u Bahreinu.

Na meti se našla i baza Muvafak Salti u Jordanu. Postoje izveštaji o oštećenju aviona F-35, F-15 i F-16, kao i još jedne letelice čiji tip tokom razgovora nije iznet sa potpunom sigurnošću.

Takvi udari promenili su i psihološki odnos snaga. Iran više nije bio u položaju u kojem samo prima napade, već je pokazao sposobnost da odgovori udarima koji mogu da ugroze skupu i strateški važnu američku vojnu imovinu.

Upravo ta promena mogla bi da ima direktne posledice i na diplomatskom planu. Ako američka strana procenjuje da nastavak rata ne može da donese brzu pobedu, dok svaki novi ciklus napada istovremeno povećava mogućnost gubitka aviona, radara i drugih skupih vojnih sistema, raste i podsticaj za pregovore.

U trenutku razgovora nije bilo ni znakova koji bi uobičajeno prethodili novom talasu američkih vazdušnih udara. Kombinacija iranskog vojnog odgovora i privremenog smanjenja američke aktivnosti zbog toga je predstavljala jedan od pokazatelja da pregovori imaju stvarnu težinu.

Najvažnija promena zato nije samo u broju projektila koje Iran može da lansira. Mnogo veći značaj ima sposobnost da pronađe, identifikuje i precizno pogodi cilj čije uništenje protivniku može da nanese štetu daleko veću od broja upotrebljenih projektila.