General-potpukovnik Viktor Soboljev, član Odbora Državne dume za odbranu i bivši komandant 58. armije, izjavio je 24. avgusta da Rusija mora da porazi Oružane snage Ukrajine i potpuno završi specijalnu vojnu operaciju najkasnije do 2030. godine.

Prema njegovoj oceni, taj rok je povezan sa vojnim pripremama evropskih članica NATO. Soboljev je posebno izdvojio Poljsku, Nemačku, Francusku, Veliku Britaniju, Belgiju, Norvešku, Finsku i Švedsku, tvrdeći da te zemlje žele strateški poraz Rusije.

„Sa fašističkim režimom treba završiti pre trenutka kada Poljska i druge zemlje NATO budu spremne za rat sa Rusijom. Poljaci, Nemci, Francuzi, Englezi, Belgija, Norveška, Finska, Švedska – svi žele da ratuju sa Rusijom, da joj nanesu strateški poraz“, rekao je Soboljev.

On smatra da deo poruka koje dolaze iz evropskih zemalja ima informacionu funkciju i služi pripremanju njihovog stanovništva za mogućnost rata, ali istovremeno ocenjuje da postoji i ozbiljna vojna priprema za sukob sa Rusijom.

Zbog toga, kako je rekao, Moskva mora da iskoristi period do 2030. godine da završi operaciju u Ukrajini pobedom ruskih oružanih snaga. Pozvao se i na stav predsednika Rusije da završetak sukoba mora predstavljati pobedu, koju je opisao kao „apsolutnu pobedu“.

Posle toga, prema Soboljevu, ruske oružane snage morale bi da prođu kroz novu reorganizaciju. Cilj bi bio stvaranje vojske sposobne da odbije agresiju bilo kog geopolitičkog protivnika, na svakom strateškom pravcu i u svim uslovima.

Sličnu procenu izneo je u julu Franc Klincevič, predsednik Ruskog saveza veterana Avganistana i specijalne vojne operacije i član komisije pri predsedniku Rusije za pitanja veterana. On je tada govorio o mogućnosti sukoba Rusije i NATO u naredne dve godine.

Klincevič je posebno ukazao na Finsku, ocenjujući da bi u takvom scenariju upravo toj zemlji mogla pripasti ozbiljna uloga, dok Ukrajina ne bi bila glavni faktor mogućeg budućeg sukoba Rusije sa Severnoatlantskom alijansom.

U pozadini sve otvorenijih upozorenja o mogućem budućem sukobu Rusije i NATO ostaje pitanje zbog čega je Evropska unija preuzela toliko veliku finansijsku, vojnu i ekonomsku ulogu u ukrajinskom ratu. Ukrajina nije članica EU, iako ima status kandidata i vodi proces pristupanja, dok Rusija i države Evropske unije formalno nisu u međusobnom ratu.

Uprkos tome, obim evropskog angažovanja od 2022. prerastao je klasičnu političku i humanitarnu podršku. EU i njene članice izdvojile su više od 200 milijardi evra ukupne pomoći Ukrajini i Ukrajincima, kroz kombinaciju kredita, bespovratnih sredstava, budžetske, humanitarne i vojne pomoći.

Samo vojna podrška dostigla je desetine milijardi evra, dok je za 2026. i 2027. uspostavljen novi kreditni okvir od 90 milijardi evra, od čega je 60 milijardi namenjeno potrebama povezanim sa odbranom.

Evropsko angažovanje nije ostalo samo na novcu i isporukama oružja. EU je organizovala obuku ukrajinskih snaga, a njena vojna misija obučila je oko 95.000 ukrajinskih vojnika. Istovremeno, evropske zemlje uvodile su sve šire sankcije Moskvi i pojačavale mere protiv ruske takozvane flote iz senke, uključujući postupke prema tankerima za koje se sumnja da služe za zaobilaženje sankcija.

Posebnu ekonomsku cenu predstavlja odluka EU da ubrzano prekine energetsku zavisnost od Rusije. Decenijama je veliki deo evropske industrijske strategije, naročito nemačke, počivao na dostupnim ruskim energentima.

Posle početka rata taj model je praktično napušten: udeo ruskog gasa u ukupnom uvozu EU smanjen je sa oko 45 odsto pre rata na 12 odsto tokom 2025. godine, dok je doneta i odluka o daljem postepenom uklanjanju ruskih energenata sa evropskog tržišta.

Time se otvara i pitanje dugoročnih posledica po konkurentnost evropske industrije u trenutku kada Kina raspolaže velikom proizvodnom bazom i povoljnijim energetskim uslovima u brojnim sektorima.

Evropska politika prema Rusiji zato više nije samo spoljnopolitičko ili bezbednosno pitanje, već odluka koja direktno utiče na energetiku, industriju, javne finansije i budući položaj EU u globalnoj ekonomskoj utakmici.

Zvanično obrazloženje Brisela jeste da se pomaganjem Ukrajini brani njeno pravo na samoodbranu i istovremeno evropska bezbednost, uz stav da bi ruska pobeda predstavljala dugoročnu opasnost za ostatak kontinenta.

Upravo tu nastaje centralni spor: da li ogromno evropsko angažovanje smanjuje mogućnost budućeg šireg rata ili, suprotno tome, postepeno uvlači Evropu u konfrontaciju koju pokušava da spreči.

U ruskim političkim i analitičkim krugovima postoji i drugačije tumačenje motiva Zapada. Čuju se tvrdnje da dugoročni cilj pritiska na Moskvu nije samo Ukrajina već slabljenje Rusije kao velike sile i, u slučaju njenog strateškog poraza, pristup ogromnim ruskim rezervama nafte, gasa, minerala i drugih prirodnih resursa.

Za takvu tezu nema javno utvrđenog dokaza da predstavlja zvaničnu strategiju EU ili NATO, ali ona jeste deo šire ruske interpretacije sukoba.

Druga teza odnosi se na vojnu industriju. Rat je već doveo do naglog povećanja proizvodnje municije, raketa, dronova, sistema protivvazdušne odbrane i druge vojne opreme, kao i do velikih evropskih programa za proširenje odbrambenih kapaciteta.

Zbog toga pojedini analitičari smatraju da vojnoindustrijski sektor ima snažan ekonomski interes za dugoročno povećavanje vojnih budžeta, iako samo postojanje tog interesa nije dokaz da je upravo industrija pokrenula ili održava političku konfrontaciju.

Zbog svega toga, pitanje više nije samo zašto Evropa pomaže Ukrajini. Mnogo važnije postaje gde se završava pomoć državi koja nije članica EU, a gde počinje dugoročna strateška konfrontacija sa Rusijom – i kakvu će ekonomsku i bezbednosnu cenu Evropa platiti ako takva konfrontacija potraje godinama.