Potresna priča lekarskog para iz Petrinje: Drugi put smo ostali bez doma, život nam je stao u torbu

 U vreme razornog zemljotresa 29. decembra, dečji fizijatar dr Tatjana Šimunić bila je na svom radnom mestu, u ambulanti Odeljenja za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju Opšte bolnice u Sisku. Završila je terapije za jedan dan, nije bilo više malih pacijenata, lekar je završavao administraciju. Njena majka, šef odeljenja, fizijatar dr Tatjana Vrga, radila je u susednoj klinici. Otac, pulmolog dr Boris Vrga, vratio se kući u Petrinju nakon 24-satnog dežurstva u istoj bolnici i bio sam u stanu na Trgu Franje Tuđmana. Kada su se creva zemlje zatresla u 12.19, stan na prvom spratu građanske kuće u centru Petrinje počeo je da se urušava. Dr. Vrga je stajao ispod okvira vrata, a oko njega su padale grede, nameštaj se lomio i stvari su se raspadale. Nekoliko cigli palo mu je na glavu i povredilo koleno pre nego što je uspeo da istrči napolje.

I mi smo istrčali iz bolnice. Veze su bile prekinute, dugo nismo mogli da se dobijemo, pa se panika proširila - kaže dr Šimunić. Najmlađi brat, student medicine iz Osijeka, majku je čekao ispred bolnice jer su imali dogovor. Drugi brat, hirurg dr Igor Vrga, takođe se vratio kući u Petrinju iz noćne smene. Nismo se osvrtali na nevolju - Ubrzo nakon zemljotresa pozvali su ga iz bolnice jer su stigli povređeni. Brzo je provjerio da li su njegova supruga i djeca dobro, sjeo je na bicikl i mahnito se odvezao natrag do Siska kako bi pomogao u zbrinjavanju povrijeđenih. Nije mogao da vozi, na ulicama šireg centra Petrinje, gde mu je stan, svuda je bilo ruševina,pa je mogao da se probije samo biciklom ili motociklom - smireno objašnjava dr Šimunić za Večernji.hr.

- Posle izgnanstva 1991. godine, vratili smo se u voljenu Petrinju 1995. godine, podigli svoj dom iz pepela i započeli novi život. Nismo se osvrtali na nevolje koje su nas snašle u prošlosti: progon, nedostatak novca, strah. Moji vredni roditelji, uglavnom o svom trošku, uz tada izuzetno nepovoljne kreditne uslove, obnovili su nam dom, školovali nas i uvek bili bezuslovna podrška i besprekorni lekari. Uvek tu za svakog pacijenta, svakog stanovnika našeg regiona. Stoga ne čudi što smo ih posmatrajući, braća i ja, kao i naša draga komšinica, sada predsednica HUBOL-a dr Ivana Šmit, odlučili da krenemo njihovim stopama. Ulivali su nam bezgraničnu ljubav prema porodici, ali i neverovatan nivo lokalpatriotizma, zbog čega smo se posle fakulteta vratili u našu sisačku bolnicu kako bismo uvek mogli da pomognemo svom narodu i svom kraju - opisala je dr. Šimunić u emotivnom pismu, pominjući svog oca. ljubav prema književnosti i likovnoj umetnosti, za koju je pažljivo sakupljao ratom uništenu biblioteku i dela poznatih umetnika petrinjskog kraja, kao i sopstvene pesničke zbirke i naučna dela. Sada je sve još jednom uništeno.