Zašto je služba ubila Arkana: Nemoj to da si me ikada više pitao u životu!

DB, rat i politika

Kasnih sedamdesetih Arkan nije skrivao veze sa DB-om, koji je zbog takozvanih državnih interesa sprovodio ilegalne aktivnosti zastrašivanja i, po potrebi, likvidacija u inostranstvu. Za takve poslove regrutovani su kriminalci koji su u bivšoj Jugoslaviji imali zavidnu reputaciju, a u inostranstvu iskustvo zametanja tragova i skrivanja od tamošnjih policija. DB je Arkana štitio kada je pravio probleme ili bio hapšen, ali je on znatno kasnije negirao te kontakte iako se u policiji i među kriminalcima znalo da je zahvaljujući snažnoj podršci tajne policije izrastao u „vlasnika podzemlja”.

Govoreći o ovoj temi u jednoj od emisija posvećenih Arkanu, njegov sin Vojin Ražnatović je rekao:

„Kada sam ga jednom pitao da li je radio za DB, on mi je ljutito odgovorio: ‘Nemoj to da si me ikada više pitao u životu’. Uvek je to negirao. Ali neki njegovi prijatelji iz DB-a su mi posle pričali da je Stane Dolanc, šef tajne policije u vreme SFRJ, bio prijatelj s njegovim ocem, mojim dedom Veljkom, koji je Dolanca zamolio: ‘Daj, pomozi mi, imam sina, sposoban je, ali je nestašan. Mislim da ga ubacite negde, valjao bi mnogo za Službu.'” Dolanc je kasnije smatran za jednog od Arkanovih glavnih zaštitnika.

Upravo je Dolanc, siva eminencija tadašnje savezne tajne policije, označen kao čovek koji je po hapšenju Arkana i nekoliko njegovih naoružanih saputnika u Hrvatskoj 1990. godine izdejstvovao njihovo oslobađanje.

Desetak godina potom, na okolnosti Arkanovih veza s tajnom policijom osvrnuo se i Rade Marković, šef DB-a Srbije, uhapšen posle smene Miloševićevog režima:

„Ražnatović je imao veliki autoritet među licima iz kriminalne sredine. Imao je i veoma dobre odnose s pojedinim rukovodiocima iz Resora javne bezbednosti, kao i s rukovodstvom DB-a pre mog dolaska na tu funkciju. Ti odnosi nastali su u vreme ratnih dejstava u Bosni i Hrvatskoj, gde je učestvovao i Arkan sa svojom gardom. Stavivši sebe i svoje dobrovoljce u odbranu srpskog naroda, stekao je simpatije državnog vrha, a pogotovo pripadnika MUP-a koji su s njim sarađivali. Svojim patriotskim ponašanjem umnogome je oprao svoju prošlost.”

Po povratku iz hrvatskog pritvora, Arkan se vraća u Beograd i u javnosti postaje uočljiv pre svega kao vođa navijača Crvene zvezde. Njegov blizak prijatelj i saradnik Borislav Pelević tvrdio je da je u to vreme Arkan „imao ponude da se politički angažuje od Vuka Draškovića i Vojislava Šešelja, kao i od Radmila Bogdanovića iz SPS-a, ali to nije prihvatio”.

Dok se u bivšoj SFRJ razbuktavao rat, Arkan se angažovao kao jedan od pobornika odbrane nacionalnih interesa. Govorio je da je Srpsku dobrovoljačku gardu formirao 11. oktobra 1990. u manastiru Pokajnica kod Velike Plane, da su okosnicu jedinice u njenom začeću činili navijači, te da je centar garde ubrzo premešten u bivšu kasarnu u Erdutu. Da je iza njenog osnivanja stajao DB Srbije, nije pominjao. U narednih pet godina njegova garda, u međuvremenu izrasla u dobro opremljenu i snažnu oružanu jedinicu, ostavila je jasan trag po ratištima u Hrvatskoj i BiH. U ratnim dejstvima je stradao 51 pripadnik SDG, a ranjena su 383.

Paralelno sa aktivnostima garde, Arkanu rastu i političke ambicije. U decembru 1992, na predlog nekoliko hiljada Srba s Kosova i Metohije, ispred grupe građana „Za Kosmet” postaje njihov kandidat i potom poslanik u Narodnoj skupštini. Sledeće godine osniva Stranku srpskog jedinstva. U doživljaju sopstvenog značaja, fotografišući se za novogodišnji kalendar u uniformi srpske vojske iz Prvog svetskog rata, u Narodnoj skupštini udara šakom o govornicu i povišenim tonom poslanicima doslovce poručuje da „treba imati muda” za bavljenje politikom u teškim vremenima. Gradeći u javnosti o sebi sliku istinskog patriote, uz opasku da je „u mladosti bio nestašan”, u drugoj polovini devedesetih uspeva da predupredi pokušaje medija da o njemu pišu kao o kriminalcu i jednom od najvećih švercera tokom sankcija Srbiji.

Po okončanju ratnih dejstava, Arkanova garda napušta Erdut. Manji deo jedinice zajedno s pripadnicima „crvenih beretki” DB-a postaje 1996. okosnica novoformirane Jedinice za specijalne operacije. Paralelno se odvija i osipanje pouzdanih Arkanovih prijatelja. Nebojša Đorđević Šuca ubijen je pred svojom kućom s više od 20 hitaca ispaljenih iz automatske puške. Potom je likvidiran i Rade Rakonjac, a ranjen Stojan Novaković Cope, potpredsednik Stranke srpskog jedinstva.

U jednom od televizijskih nastupa Arkan izjavljuje: „Ja nemam nikakve veze s predsednikom Miloševićem. Nikada nisam imao priliku da upoznam predsednika Miloševića…” Neistinitosti njegovih uveravanja u svom dopisu dotiče se i bivši šef DB-a Rade Marković: „Arkan se požalio direktno Slobodanu Miloševiću nakon što je Služba odbila njegovu ponudu da pošalje svoje dobrovoljce na Kosovo u vreme ratnih dejstava 1999. godine. Nakon toga mi je Milošević naložio da primim Arkana u vezi s ranjenicima, bivšim pripadnicima njegove garde. Ražnatović je izneo probleme oko izdržavanja ranjenika i njihovih porodica. Kako nisam bio kompetentan za rešavanje tog problema, uputio sam ga da sačini dokumentaciju o ranjenicima i da se briga o njima prenese na državne organe u čijoj je to nadležnosti. Takav moj stav preneo sam i Miloševiću i dalje oko tog problema nisam bio angažovan…”