Brevijar političkog licemerja u Srbiji - početkom XXI veka (2. deo)

Pored toga što se u obračunu sa refomski usmerenim vlastima, u različitim vremenskim periodima primenjuju identični mehanizmi, zapanjujuće je to da u kreiranju i primeni tih obrazaca učestvuju isti ljudi, iste društvene grupe i isti mediji, kao i to što se na isti način, gotovo identične optužbe koriste u napadima na personalno i vremenski potpuno različite vlade kojima je jedino zajedničko to što su se opredelile za politiku reformi i modernizacije. Ideja serijala svakako nije da stavi znak jednakosti između lidera i vlada koji su prolazile kroz identičan medijski linč, s obzirom na to da okolnosti, način vođenja politike i reformski potezi nisu bili identični, kao ni sami lideri, pre svega Aleksandar Vučić i Zoran Đinđić, već da pokaže da se ista matrica sprovodi od strane istih ljudi i medija u napadima na one koji su menjali Srbiju. Pri čemu su neprirodno jedinstvo pokazivali pojedinci i mediji koji su osim na temama osude uvek ideološki bili suprotstavljeni. Tako su se crkveni velikodostojnici poput Amfilohija Radovića, glasnogovornici patriotskog bloka poput Matije Bećkovića rame uz rame našli sa istim stavovima sa takozvanom građanskom elitom i novinarima Milošem Vasićem, Dragoljubom Petrovićem, Milanom Ćulibrkom, a Danas i Vreme sa Nacionalom.

Do koje mere su licemerje, neiskrenost, malicioznost i neobjektivnost prisutni kod kritički nastrojene elite, kako one iz takozvanih građanskih, tako i one iz pseudopatriotskih krugova, još bolje se vidi kada se uporede podaci koji iskazuju rezultate rada vlada Zorana Đinđića i onih pod odlučujućim političkim uticajem Aleksandra Vučića i kritika kojima su te vlade sve vreme bile izložene. Ma šta ko mislio o reformskim vladama Đinđića i Vučića, neupitno je da su one upravljanje Srbijom preuzele nakon višegodišnjeg katastrofalnog vođenja države od strane njihovih prethodnika zbog čega su bile primorane da preduzmu radikalne reforme koje su imale značajne rezultate. U takvoj situaciji, kada se čelnici novih vlasti hvataju u koštac sa najtežim mogućim reformama, umesto da imaju podršku bar onog dela društva koji sebe smatra intelektualnom elitom i koje bi trebalo da vide dalekosežnost ili neophodnost političkih i ekonomskih rezova, reformisti uglavnom doživljavaju difamiranje, etiketiranje i stalna osporavanja. Kampanja satanizacije i etiketiranja bez izuzetka je nastavljana čak i onda kada su rezultati preduzetih reformi već postajali svima vidljivi.

Da napadi na reformske vlade nisu bili deo uobičajenog kritizerstva, večito nezadovoljnih elita, najbolje pokazuje ponašanje istih aktera u vreme Vojislava Koštunice i Borisa Tadića što svakako ne znači da u tim periodima povoda za kritiku, pa čak i pobunu protiv pojedinih poteza nije bilo. Naprotiv. U periodu kada su se dogodile najveće privatizacione pljačke, kada je Srbija ostala bez državne zajednice sa Crnom Gorom, a Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, kada su u Beogradu paljene ambasade što je Srbiju stavilo na međunarodni stub srama, kada je zbog neodgovorne fiskalne politike zemlja ostala bez podrške MMF-a, takozvani dežurni kritičari te vlade su ili hvalili i odobravali njihove poteze, a čak i kada su se usudili da kritikuju neke mere vlasti, ta kritika se po pravilu odnosila na potpuno efemerna i nebitna pitanja. To su radili u pokušaju da javnosti podmetnu priču o sebi kao objektivnim novinarima.

Različite standarde, navijački i neobjektivan pristup u propitivanju javnih pitanja, koji se bazira na spremnosti da se kritikuju svi potezi ukoliko dolaze od političara koji im nisu po volji, pa čak i one koji su dobri po državu, a da se, na drugoj strani, u slučaju političara koji im jesu po volji hvale čak i onda kada uništavaju državu, sprovodi jedna grupa interesno povezanih lica i medija, bivših i neuspšenih političara, urednika, novinara i javnih ličnosti širokog spektra zanimanja. Tu grupu podjednako sačinjavaju kako oni koji su nezadovoljni izostankom sinekura koje očekuju od vlasti, tako i oni koji spadaju u red ideoloških protivnika vladajuće garniture, ali i onih koji bi se mogli svrstati u kritičare opšte prakse koji to smatraju svojom osnovnom delatnošću.

Po ostrašćenosti u iskazanoj mržnji u iskazivanju kritike reformskih vlada, izdvajaju se tabloidi Blic, Kurir i Danas, nedeljnici Vreme i NIN, a u zavisnosti od perioda i postojanja i mnoge druge dnevne novine i televizije poput tabloida Balkan i Nacional ili televizija BK, B92, N1 i drugih. Među ličnostima koje su se isticale u istoj delatnosti bili su Aleksandar Tijanić, Ljiljana Smajlović, Predrag Popović, Olja Bećković, Dragoljub Žarković, Slaviša Lekić, Dragoljub Petrović, Milan Ćulibrk i mnogi drugi.

Reformatori u Srbiji bez prava na uspeh

Da interesno motivisana sklonost dela društveno-političke elite Srbije ka stalnom i upornom osporavanju reformi i modernizacije ide ruku pod ruku sa licemerjem i društvenom neodgovornošću, dokazuju ne samo brojni primeri identičnih napada kojima su bile izložene reformske vlade u zemlji, već i izraziti nesklad između rezultata tih vlada i svega onoga što su im dežurni kritičari javno zamerali. Tako je veoma lako uočljiv manir kritičara da, uprkos brojnim, lako vidljivim i proverljivim empirijskim rezultatima reformski usmerenih vlasti, ta postignuća ne samo da osporavaju, već ih neretko u potpunosti ignorišu kako bi zadržali lažnu konzistentnost svojih javno iznetih stavova.

Upravo ta vrsta raskoraka sa stvarnošću najbolji je dokaz interesne motivisanosti za iznošenje kritike i kreiranje napada koja korespondira sa visokim stepenom društvene neodgovornosti aktera, koji uskogrupne interese i svoje stečene privilegije čuvaju čak i po cenu sprečavanja ukupnog društvenog napretka i unapređenja opšteg dobra, iza čije se navodne zaštite licemerno skrivaju.

Uočljivo je, pri svemu tome, da su napadima naročito izložene vlade koje su nasledile devastirano društvo i koje su, zbog takvog nasleđa, bile primorane na preduzimanje hitnih i posebno bolnih reformi. Uprkos životnoj i egzistencijalnoj nužnosti, kao i važnosti sprovođenih reformi, upravo su te vlade najviše napadane i osporavane, pri čemu im je neretko pripisivana odgovornost čak i za stanje koje su, neodgovornošću prethodnika nasledile. Vrhunac licemerja, međutim, predstavlja ponašanje najžešćih kritičara reformi koji, u vreme onih vlada koje su nesprovođenjem reformi devastirale same temelje države i društva, uglavno ćute, javno podržavaju štetočinsko delovanje vlasti ili, pak, svoju kritičku delatnost u tim periodima svode na minimum, čisto radi održavanja privida objektivnosti i konzistentnosti sopstvenog javnog delovanja.

Iako u prilog iznetim tezama govore brojni primeri koji će u ovom tekstu biti izneti, najilustativniji među njima, koji pokazuju suštinski raskorak između javnih zamerki prema vlastima koje su kritičari iznosili i suštinskih rezultata vlasti ili, pak, njihovog odsustva, svakako su slučaj Železare Smederevo, tradicionalno jednog od vodećih izvoznika, ali i najvećih gubitaša u Srbiji i slučaj kreiranja i realizacije aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF), čija je namena bila podrška očuvanju makroekonomske stabilnosti u periodu bolne tranzicije.

Tako je, suočena sa nasleđenim problemom Železare, čiji su se gubici u to vreme merili stotinama miliona dolara godišnje, Vlada Zorana Đinđića je, zahvaljujući pažljivo građenim strateškim partnerskim odnosima i, na taj način, zadobijenom podrškom Sjedinjenih Američkih Država, taj problem uspešno rešila tako što je 12. septembra 2003. kompanija U.S. Steel kupila železaru SARTID, čime je sa tereta srpskog budžeta skinuta velika obaveza dok je, istovremeno, obezbeđena sigurna egzistencija 5.000 zaposlenih i njihovih porodica.

Kompanija U.S. Steel je u Srbiji poslovala sve do početka 2012. godine kada je, usled višegodišnje krize na svetskom tržištu čelika, ali i pasivne uloge i nezainteresovanosti tadašnjih srpskih vlasti, Železaru prodala nazad Srbiji za simboličnu cenu od jednog dolara. Od tog trenutka, najveći srpski izvoznik i hiljade zaposlenih u njemu našli su se ponovo u egzistencijalnom problemu, dok je država Srbija, zbog premošćavanja nastalog problema, ponovo bila primorana da iz budžeta izdvaja bezmalo sto miliona evra godišnje.

Rešenje za nastali problem pronađeno je tek 4 godine kasnije kada je, zahvaljujući naporima Vlade Aleksandra Vučića, 18. aprila 2016. sa kineskom kompanijom Hesteel potpisan kupoprodajni ugovor kojim je Železara Smederevo prodata za 46 miliona evra.