Narod ne zaboravlja 

Brutalni pogrom Srba na Kosovu i Metohiji, spaljivanje manastira i crkava, jednostrano proglašenje nezavisnosti takozvanog Kosova, vajno pitanje Međunarodnom sudu pravde kojim su udareni temelji te nezavisnosti i izmeštanje odlučivanja o njegovom statusu iz Ujedinjenih nacija u Brisel koje je usledilo, postavljanje granica između Srba na KiM i u centralnoj Srbiji, ali i napuštanje zajednice sa Srbijom od strane Crne Gore, nulta prava za Srbe u Hrvatskoj i u Crnoj Gori...

Dugačak je niz „sjajnih“ političkih odluka Borislava Stefanovića i kompanjona iz tadašnjeg DS-a. I dok je srpski narod patio, dosmanlije su javno išle da se mnogo izvinjavaju po regionu. Tajno su dogovarale bahanalije uz šampanjac na Svetom Stefanu i ostalim lokacijama da proslave što su „j....i majku Srbiji“.

Danas valjda misle da su građani Srbije glupi i da je dovoljno promeniti ime, svoje lično ili stranke, da bi se zaboravilo kako su to oni upravljali Srbijom i brinuli za srpski narod kada su bili na vlasti. Po istoj matrici se nadaju da u Srpskoj naprednoj stranci postoje klanovi i sukobi, poučeni očigledno ličnim iskustvima u njihovom političkom konglomeratu. Zaboravljaju da je razlika između njih i SNS-a velika.

Srpska napredna stranka se bori za ekonomski jaku i stabilnu Srbiju, za bolji život građana i bolju budućnost naše dece. Zato u njoj niti ima klanova, niti sukoba između predsednika Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića, ma koliko se tome Đilas, Borko Stefanović, Boško Obradović, Jeremić i ostali nadali i to priželjkivali. SNS na čelu sa Aleksandrom Vučićem sve odluke donosi isključivo i samo u interesu građana.

Razumljivo je i da to Borko Stefanović ne može da razume, baš kao što nije mogao ni dok je bio Borislav. Namenjao se struja i napružao podrške raznim predsednicima DS-a, pravio svoju stranku, utapao se u saveze bivšeg, sadašnjeg šefa Đilasa i na kraju ušao u njegovu stranku. Istina kao i svi ostali iz tog njihovog političkog konglomerata.