NEZAPAMĆENI SKANDAL Srđa Trifković saopštio jezive vesti - Ustašu veličaju usred Srbije

Autorski tekst čiji je autor prof. dr Srđa Trifković prenosimo u celosti:

Nezamislivo jeste… ali probajte ipak da zamislite, eksperimenta radi i zarad boljeg razumevanja onog šta sledi. Probajte da zamislite tekst na više od pola stranice vodećeg izraelskog dnevnog lista Džeruzalem post o pokojnom nemačkom dirigentu Herbertu fon Karajanu. Zamislite tekst nekog jevrejskog autora pun hvale za njegova umetnička dostignuća, tekst pritom bogat biografskim podacima o tom „maestralnom maestru“ – ali tekst u kome je potpuno prećutana činjenica da je Herbert fon Karajan bio aktivni član nacističke stranke, da je bio saučesnik u temeljitom čišćenju Jevreja iz Berlinske filharmonije 1930-ih (njihova dalja sudbina nije ga ni najmanje interesovala) i da je posle Drugog svetskog rata bio podvrgnut višegodišnjem procesu denacifikacije pre nego što je opet mogao da se lati dirigentske palice.

Naravno, takav tekst ne bi mogao da osvane u Džeruzalem postu ili ma kom drugom izraelskom glasilu. Ne bi mogao da bude objavljen ni u jednom svetski poznatom medijskom organu zapadnog sveta, poput Njujork tajmsa na primer, a da se ne oglase protestima (sa punim pravom, naravno) desetine jevrejskih i inih institucija posvećenih negovanju uspomene na žrtve Holokausta. Da se takav nezamislivi kiks ipak desio u nekom vodećem medijskom glasilu, letele bi uredničke glave: krivci za takav propust nikada više u ostatku života ne bi mogli da dobiju zaposlenje iznad perača sudova ili Glovo biciklista.

U kulturnom dodatku Politike od subote 25. septembra takvo se čudo, ipak, dogodilo. U tekstu pod naslovom „Maestralni maestro Lovro Matačić“ izvesni S. Kovačević uspeva da preko pola stranice posveti liku i delu tog hrvatskog dirigenta. On to čini bez nekog vidnog povoda (npr. godišnjica rođenja, smrti, jubileja), dakle samo da bi čitaoce vodećeg dnevnog lista u Srbiji – uh, maltene greškom napisah „vodećeg srpskog dnevnika“ – upoznao sa svojim obožavajućim odnosom prema tom gospodinu.

Frapantno je, neshvatljivo, nemoralno; da skratimo, gnusno i neoprostivo, da g. Kovačević nije našao za shodno da svoje čitaoce upozna sa činjenicom da je g. Lovro Matačić, slavljen i odlikovan u Kraljevini Jugoslaviji između dva rata, odmah po proglašenju ustaške države svoj lik i svoje delo svesrdno stavio u službu jednog udruženog zločinačkog poduhvata, koljačke ustaške države Anta Pavelića.

Postao je Lovro „fon“ Matačić ravnatelj svih ustaških i domobranskih glazbenih postrojbi Nezavisne Države Hrvatske već u proleće 1941, a na tom je položaju ostao do sloma 1945. Posle rata ni dlaka s glave mu nije falila. Da li je zamislivo da neki Srbin diriguje, na primer u Kolarcu, nekim orkestrom 1942, ili 1943, a da mu ne ode glava 1944, ako bude lud ili naivan da sačeka partizane?

Da li g. Kovačević ove činjenice nije bio svestan? Odgovorno tvrdim da jeste, ali da je fakte o g. Lovri Matačiću prećutao zato što je ustašofil. Isto tako odgovorno tvrdim da je skandalozno da urednik ili urednica kulturne rubrike Politike nije ovu gnusobu od teksta izbacila.

Naravno, ima sličnih primera u kulturnoj istoriji Evrope. Mađarski nacionalni heroj Jovan Damjanić, Srbin po rođenju, zapamćen je po izjavi da će rado pobiti sve Srbe a onda i sebe samoga, da nijedan ne pretekne. Mladi i vrhunski talentovani bečki filozof Oto Vajninger oktobra 1903. godine izvršio je samoubistvo u 24. godini života, jer je to bila jedina logična, moralno dosledna sravnjivost njegovog ideološkog antisemitizma i njegovog krvnog jevrejstva.

Svesrdno se nadamo da g. Siniša I. Kovačević neće na sličan način da reši naizgled nerešiv konflikt svoje ustašofilije i svog genetskog srpstva. Postoje opcije pokajanja i molitve, kao i stručne medicinske pomoći. Na tom putu možemo samo da mu poželimo sreću.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI