Moje ime je Aleksandar Maršavelski, ja sam Prijatelj studenata

Nisam želeo da hranim Vučićev narativ o „obojenoj revoluciji“, pa sam pisao pod pseudonimom

Dragi studenti,

Čestitam na velikoj izbornoj pobedi 25. oktobra. Uskoro predajete dirigentsku palicu Studentskoj listi i došlo je vreme da otkrijem svoje ime i prezime.

Pre toga, moram da kažem da je vaša pobeda mnogo veća od zvaničnih 53%. Predvideo sam da će vlast pokrasti oko 15% glasova – taman onoliko koliko vam nedostaje za dvotrećinsku većinu u Skupštini za ustavne promene, bez kojih nije moguć reset sistema. Bez toga, SNS će još neko vreme ostati na vlasti na lokalu, a najmoćnija naprednjačka institucija će godinama biti Ustavni sud, koji će sabotirati reforme i suđenja. Zato nastavite da se borite za svaki procenat.

A sada dozvolite da se predstavim. Moje ime je Aleksandar Maršavelski i profesor sam na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Kao student sam spoznao da je moje detinjstvo bilo zatrovano ratnom propagandom mržnje i nacionalizma. Za vreme ratova 1990-ih na površinu su isplivali duboko nemoralni ljudi – od ratnih zločinaca i profitera koji su pljačkali državna preduzeća dok su ljudi ginuli na ratištu, do jednog Tompsona koji je popularnost izgradio na ustaštvu, od kojeg se danas ograđuje. Danas sam član pravnog tima koji vodi inicijativu da se njemu i HOS-ovcima zabrani ustaški pozdrav „Za dom spremni“.

Kao student prava učestvovao sam u studijskoj poseti Hagu, gde smo se upoznali sa suđenjima ratnim zločincima – ljudima koji su nam 1990-ih predstavljani kao heroji. Moj cimer u Hagu bio je Savo Manojlović, današnji lider pokreta Kreni-Promeni, s kojim sam i danas prijatelj. Pred našim očima rušile su se predrasude među studentima iz zemalja koje su ratovale u prethodnoj deceniji. Bili su to mali koraci, a vi ste izgradili mostove solidarnosti po celom regionu, koji je poslednje dve godine dušom i srcem bio uz vas.

Kao stručnjak za tranzicionu pravdu formirao sam se kroz projekat „Peacebuilding Compared“ (uporedno mirotvorstvo), u okviru kojeg smo intervjuisali ključne aktere ratova 1990-ih – od Vuka Draškovića do Stjepana Mesića – kako bismo naučili gde su pogrešili. Vi ste učili na tim greškama i vaši mirni protesti i blokade svetli su primer celom svetu kako da se sruši nasilni diktator bez puča ili građanskog rata.

Neposredni povod za moja pisma bio je doček Nove 2025. godine na Studentskom trgu u Beogradu – u 15-minutnoj tišini i mraku koji su kao zvezde osvetljavala svetla telefona – prizor koji ću ceo život pamtiti. Tada sam dao svoj prvi intervju za Danas, u kojem sam podržao vaše proteste i označio ih kao prekretnicu u borbi protiv korupcije. Vučić je podelio naslovnicu Danasa s tim naslovom i mojom slikom, sa komentarom crvenim slovima „SRAMNO“. Posle toga sam gostovao na N1 i rekao isto, nakon čega su režimski mediji eskalirali: „SADA JE SVIMA SVE JASNO! HRVAT NA N1 I DAJE UPUTSTVA STUDENTIMA“, a reagovali su i neki visoki funkcioneri. SNS-ov poslanik Marijan Rističević podelio je moj intervju uz komentar: „Trebali smo ustašku BITANGU proterati“.

Kao profesor osećao sam dužnost da vam pomognem znanjem o tranzicionoj pravdi. Istovremeno, nisam želeo da hranim Vučićev narativ o „obojenoj revoluciji“, pa sam pisao pod pseudonimom. Zahvalan sam uredništvu, posebno Draži Petroviću, što mi je omogućio da vam pišem, a da me ne diskredituju kao „ustašu“. U lekturi je promakla poneka hrvatska reč koju su čitaoci primetili, ali komentari su uglavnom bili pozitivni.

Za vreme protesta dolazio sam više puta u Beograd, uprkos Rističevićevoj pretnji i činjenici da sam se u Zagrebu susretao s Novosađanima optuženim za rušenje ustavnog poretka i pružao pravnu pomoć pet proteranih hrvatskih državljanki koje je BIA označila bezbednosnom pretnjom Srbiji. Održao sam nekoliko predavanja na Pravnom fakultetu i Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a posetio sam i Geografski fakultet u blokadi. Od srca zahvaljujem domaćinima, profesorima Vanji Bajović, Bojanu Spaiću, Miodragu Jovanoviću, Goranu Dajoviću, Nemanji Džuveroviću, Janji Simentić, Milošu Hrnjazu i Mikici Sibinoviću, koji je član pobedničke Studentske liste.

Vreme je da se samokritički osvrnem na svoja pisma. Prvo ću da kažem u čemu sam bio u krivu.

Bio sam u krivu u onome što me raduje da sam pogrešio. Prvo, datum izbora, o kojem je Vučić toliko puta lagao – bio sam ubeđen da će to biti 2027. Drugo, procena da će on proglasiti izbornu pobedu, premda tu nisam sasvim pogrešio. U izbornoj noći Tanjug, Pink, Informer i još neki mediji objavili su da je SNS osvojio 54,69% glasova, da bi minut kasnije Vučić ipak priznao poraz. Prema londonskom Tajmsu, evropski lideri su ga u poslednji čas ubedili da se predomisli. Da je EU učinila samo to – sprečila građanski rat – dovoljno je za večnu zahvalnost i da joj oprostite greške iz prošlosti.

U čemu sam bio u pravu? Od prvog pisma pozivao sam vas na političko delovanje, u vreme kada ste se ograđivali od politike. Moj prvi savet bio je da predložite ekspertsku vladu. Na kraju ste uradili mnogo više – formirali ste Studentsku listu od 250 kandidata koji će sastaviti ekspertsku vladu. Bio sam u pravu i da treba da tražite pomoć od EU: išli ste u Strazbur i Brisel, a EU vas je pretežno podržavala.

Lično sam najponosniji što sam vam dao argumente da Mila Lompara izbacite sa liste. Da je on ostao, dobili biste barem dvesta hiljada glasova manje i Srbija bi danas bila u haosu.

Neposredno pred izbore nisam želeo da kritikujem to što na vašoj listi ima još jedan Lompar. To je Nemanja Karović, koji se u sredu pojavio na RTS-u da govori u ime Studentske liste. On je donedavno nazivao profesore Jov(u) Bakića i Dinka Gruhonjića gadovima i ustašama, pljuvao po N1 i radovao se hapšenju pisca Dejana Atanackovića – sve u maniru Informera. Pitam se kako se uopšte ugurao na vašu listu i zašto baš on govori na RTS-u, a ne neko od 141 kandidata Studentske liste koji su ušli u Skupštinu.

Stavili ste ga na 213. mesto, tako da nije imao šanse da postane poslanik. U svakom slučaju, ljude koji su do juče predavali radikalistima – bio to Nemanja Karović ili Nemanja Šarović, ma koliko vas impresionirali rečima, gestovima ili inicijativama – držite što dalje od politike, jer će vratiti začarani krug mržnje i nacionalizma, dok će se drugi bogatiti.

Čast mi je što sam bio karika u lancu vaših veza sa Hrvatskom, jer je zajednička borba najbolji put posleratnog pomirenja. Ne zaboravite da je sve počelo od „blokadne kuharice“ koju su vam poslali studenti zagrebačkog Filozofskog fakulteta kada ste započeli blokade. Podršci su se pridružile mnoge hrvatske javne ličnosti: pokojna Vedrana Rudan, Darko Rundek, Josipa Lisac, Severina i mnogi drugi.

Hrvatski studenti organizovali su više skupova podrške i pomogli vašim trkačima na putu do Brisela. U Zagrebu sam učestvovao u više studentskih događaja solidarnosti s vama. Pomogao sam u organizaciji dve projekcije filma „Indeks“ i projekcije filma „Metamorfoza“ o novosadskim studentima u egzilu, kao i njihovog gostovanja na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Moderirao sam i panel „Mladi između prošlosti i budućnosti“ na XVIII Forumu za tranzicionu pravdu u Zagrebu, na kojem je učestvovalo 12 studenata i troje profesora sa fakulteta u blokadi.

Ove nedelje obeležava se druga godišnjica novosadske tragedije. Tu leži poveznica sa Hrvatskom važnija od svih koje sam pomenuo. Jedna od žrtava novosadske nadstrešnice bila je hrvatska državljanka Sanja Arbutina Ćirić, rođena 1989. u Sisku, kao dete je u Oluji izbegla u Srbiju, gde se udala i gde je njen život zauvek prekinut tog 1. novembra. U njenom životopisu zapisana je teška istorija naših naroda: bila je žrtva nacionalizama i žrtva korupcije.

S uverenjem da ste vi promena koja neće dozvoliti da više nijedan čovek s naših prostora doživi takvu sudbinu,

vaš profesor Aleksandar Maršavelski