Zamislite da vam je neko pre četrnaest godina rekao da će Srbija imati brze pruge, stotine kilometara novih auto-puteva, fabrike u gradovima iz kojih se nekada odlazilo trbuhom za kruhom, da će prosečna plata preći hiljadu evra i da će Beograd izgledati kao grad u kom se gradi na svakom koraku.

Verovatno biste ga pitali: Kada?

Ali, kada smo prestali da primećujemo da se to dogodilo? Jer postoji jedan neobičan paradoks svakog napretka. Ono što je juče izgledalo nedostižno, danas postaje vest, a već sutra nešto što podrazumevamo.

Novi auto-put? Dobro.

Nova fabrika? Dobro.

Brza pruga? Pa naravno.

Nova bolnica, rekonstruisana škola, veća plata? Trebalo je i ranije.

I upravo tu počinje najzanimljivija priča o Srbiji poslednjih 14 godina Srbija 2012. godine nije bila neka daleka država iz starih crno-belih filmova. U njoj su živeli isti ljudi koji danas sede u kafićima, voze decu na trening, plaćaju račune, traže veće plate i s pravom očekuju da žive još bolje. Samo su tada polazne tačke bile drugačije.
Nezaposlenost je bila ogroman problem. Prosečna plata merila se sa nekoliko stotina evra. Srbija je godinama slušala obećanja o putevima čiji su se rokovi pomerali. Čitavi krajevi zemlje čekali su investitora kao spas.

Četrnaest godina kasnije, kriterijum se promenio.

Više nije dovoljno otvoriti fabriku. Pita se kolika je plata.
Nije dovoljno napraviti put. Pita se kada će sledeći.
Nije dovoljno podići zarade. Pita se zašto nisu još veće.
Nije dovoljno dovesti investiciju. Pita se da li je dovoljno dobra.
I to nije dokaz da je Srbija propala. Naprotiv.
To je dokaz koliko su porasla očekivanja Srbije.

Najveća promena jedne zemlje ponekad se ne vidi u onome čemu se ljudi raduju, nego u onome što su prestali da smatraju posebnim.
Nekada je kilometar novog auto-puta bio politički događaj. Danas ljude zanima kada će biti gotov  koridor.
Nekada je vest bila da investitor uopšte dolazi u Srbiju. Danas se raspravlja o tome koliko plaća radnika.
Nekada smo gledali brze vozove po Evropi. Danas se raspravljamo o ceni karte za brzi voz u Srbiji.
To je ogromna razlika.
Međutim, da li je sve ono na šta smo se navikli zaista zagarantovano?  Istorija kaže da nije.
Zemlje ne idu samo napred. Ekonomije mogu da stanu. Investicije mogu da odu. Politička nestabilnost može za kratko vreme da pojede godine napretka. Ono za šta su bile potrebne godine da se izgradi ne mora da nestane preko noći da bi građani osetili posledice.
Dovoljno je da stane.

Zbog toga izbor između političkih opcija nikada nije samo izbor između različitih lica na televiziji. To je izbor pravca naše budućnosti.
Srbija danas nije zemlja bez problema. Ljudi žele veće plate,jeftinije stanove, bolje zdravstvo, još više investicija, sigurniju budućnost za svoju decu.
Ali postoji ogromna razlika između  „nije dovoljno“ i „ nije urađeno“.
Prva je legitiman zahtev građana. Druga briše četrnaest godina života jedne zemlje.
Zato, kada danas slušamo da Srbija mora sve ispočetka, možda prvo treba da pogledamo oko sebe. Put kojim smo stigli nije bio tu. Pruga kojom danas putujemo nije bila tu. Fabrika u kojoj neko prima platu nije bila tu. Ni plata koju danas smatramo nedovoljnom nije bila ni blizu današnje.
I to ne znači da Srbija treba da bude zadovoljna. Znači da nema pravo da zaboravi.
Jer država se ne meri samo onim što joj nedostaje. Meri se i putem koji je prešla.
A četrnaest godina je dovoljno dugo da zaboravimo odakle smo krenuli. Ali nije dovoljno dugo da bismo smeli da rizikujemo da se tamo vratimo.