Početak suđenja u slučaju "Generalštab" izazvao je veliku pažnju javnosti. Ostalo je mnogo toga nejasno, pogotovu kada je reč o tome da li je i ko pribavio korist, odnosno kome je načinjena šteta i kakva je uloga administracije u ovakvim situacijama i eventualne proceduralne greške.

O tome smo razgovarali sa advokatom Igorom Isailovićem.

Slučaj "Generalštab", koliko je javnost mogla da razume, ne odnosi se na pribavljanje protivpravne imovinske koristi niti nanošenje štete, već na određene tehničke i proceduralne propuste u radu državnih organa. Ako je to tačno, kakvu poruku ovakav pristup šalje državnim službenicima i koliko on dugoročno može da utiče na efikasnost i funkcionisanje državne administracije?

- Bez ulaska u bilo koji konkretan predmet ili postupak, važno je govoriti o principima. Ako se u sistemu uspostavi praksa da se proceduralni propusti tretiraju kao pitanje krivične odgovornosti, čak i kada nema korupcije, koristi ili svesne zloupotrebe, tada se državnoj administraciji šalje poruka da je administrativni rizik potencijalno krivični rizik. To neminovno menja ponašanje službenika i način na koji se donose odluke.

Kako se ta poruka konkretno odražava na svakodnevni rad državnih službenika ?

- Državni službenici, kao i svi drugi akteri u sistemu, racionalno reaguju na rizik. Kada postoji strah da i tehnička greška može imati krivične posledice, dolazi do povlačenja, odlaganja i izbegavanja donošenja odluka. Potpisivanje se doživljava kao opasnost, a nečinjenje kao bezbedna strategija. To vodi ka dodatnom usporavanju ionako složene administracije.

Da li se time jača zakonitost u radu državnih organa ?

- Formalno - da, ali suštinski - ne. Zakonitost se svodi na puko poštovanje procedure, bez razmatranja svrhe propisa. Umesto razumnog i savesnog tumačenja normi, dobija se mehničko postupanje, uz stalno traženje dodatnih mišljenja i saglasnosti. Diskreciono odlučivanje, koje je nužno u složenim upravnim situacijama, praktično nestaje.

Kakav je širi sistemski efekat takvog pristupa ?

- Širi efekat je stvaranje defanzivne administracije. Kompleksni predmeti se odlažu, "šetaju" između institucija ili se uopšte ne pokreću. Administracija prestaje da bude instrument razvoja i postaje faktor zastoja, posebno u oblastima,koje zahtevaju koordinaciju, brzinu i odlučnost, poput velikih infrastrukturnih i investicionih projekata.


Da li je ovaj fenomen poznat u teoriji javne uprave ?

- Da, i to vrlo dobro. U teoriji se govori o takozvanom chilling effect-u, odnosno efektu zastrašivanja. To je situacija u kojoj strah od odgovornosti ne proizilazi iz same norme, već iz načina na koji se ona primenjuje. Kada se ne pravi jasna razlika između upravne, disciplinske i krivične odgovornosti, sistem se sam blokira.

Kako bi, po vašem mišljenju, trebalo da izgleda zdrav balans odgovornosti u državnoj upravi ?

- Balans podrazumeva jasno razgraničenje. Proceduralni propusti i tehničke greške treba da se rešavaju kroz upravne i disciplinske mahanizme. Krivično pravo mora ostati rezervisano za situacije u kojima postoji korupcija, pribavljanje koristi ili svesna zloupotreba položaja. Sve drugo vodi preteranoj kriminalizaciji administrativnog rada.

Koja je, po vašem mišljenju, najopasnija dugoročna posledica tog trenda ?

- Najopasnija posledica nije samo sporost sistema, već stvaranje kulture nečinjenja. Kada se pasivnost percipira kao racionalan i bezbedan izbor, država gubi kapacitet da planira, odlučuje i sprovodi javne politike. To je dugoročno ozbiljna prepreka razvoju.

Koja bi bila vaša ključna poruka donosiocima odluka i kreatorima javnih politika ?

- Bez osvrta na konkretne slučajeve, poruka je jednostavna: odgovornost mora biti realna, razumna i predvidiva. Država koja želi efikasnu upravu mora zštititi zakonito, savesno i dobronamerno postupanje svojih službenika. U suprotnom, rizikuje da sama postane kočnica sopstvenog razvoja.