Aleksić je uhapšen, a njegova škola i dalje nesmetano radi: Kako je moguće da Mikina MUČIONICA nije zatvorena?!

Alo.rs/ Blic/ M. G. | vesti 2021-01-22 09:28:14 2021-01-22 09:28:14

Škola Miroslava Mike Aleksića (68) i dalje radi. Roditelji normalno dovode decu, a časove drži njegova supruga, baš kao da se ništa ne događa, baš kao da Aleksić nije uhapšen pod jezivim optužbama za silovanje i seksualno uznemiravanje maloletnih učenica u istoj toj školi, za zlostavljanje koje je trajalo više od decenije

Alo!

Prema tvrdnjama stanara zgrade u Ulici kneza Mihaila 19 gde se nalazi škola glume "Stvar srca", časovi se održavaju i nakon što je Aleksić priveden. U sredu uveče se na vratima škole pojavila njegova supruga Biljana Mašić, koja je došla da održi čas sa decom. Inače, ona je profesorka na Fakultetu dramskih umetnosti.

Ona je brzo ušla u zgradu i odbila da da izjavu, a nekoliko minuta nakon nje stigli su i prvi roditelji s decom, koji takođe ništa nisu želeli da komentarišu.

Postavljaju se ovde dva važna pitanja.

Prvo, kako je moguće da nijedan državni organ Aleksićevu školu još nije zatvorio? Makar privremeno, dok se ne ispitaju optužbe za osam slučajeva silovanja i sedam polnog uznemiravanja, koji su se odvijali iza njenih vrata.

I drugo, podjednako važno, kako je moguće da roditelji dovode decu u školu za koju se sumnja da je pre bila kult nego učionica, kult prepun jezivih tajni koje su otkrivene kada su hrabre glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić izašle u javnost, ali i otišle u policiju sa svojim bolnim svedočenjima.

Ko može da zabrani rad ove škole?

Firma "Stvar srca" registrovana je 19. jula 2004, kao produkcijska kuća d. o. o., s adresom u Ulici prote Mateje 44 na Vračaru. Dakle, nije registrovana kao škola glume.

U APR-u je prijavljena pod šifrom 5911, proizvodnja kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskog programa. Kao zakonski zastupnik naveden je Miroslav Aleksić, a njegova supruga Biljana Mašić je član društva sa 50 odsto kapitala, čija je osnovna vrednost na dan osnivanja bila 146.559 dinara.

Najveća enigma je ko je nadležan za rad ove ustanove. "Blic" je pokušao da dođe do tog odgovora, ali čini se bezuspešno.

Iz Ministarstva prosvete tvrde da oni "nemaju nikakve ingerencije i ne mogu da vrše kontrolu subjekata poput škola glume, plesa, pokreta, salse..." Kako navode, ti subjekti ne obraćaju se Ministarstvu prosvete u smislu davanja bilo kakve saglasnosti za rad.

I iz MUP-a i Ministarstva trgovine - Sektor tržišne inspekcije, kažu da zabrana rada Aleksićeve "produkcijske kuće" nije u njihovoj nadležnosti.

Iz Inspektorata za rad pri Ministarstvu za rad i zapošljavanje kažu da su oni zaduženi isključivo za kontrolu radnih odnosa i oblast bezbednosti i zdravlja na radu. I dodaju:

- Proverili smo u Centralnom registru socijalnog osiguranja i Miroslav Aleksić je jedini zaposlen. Kad poslodavac nema zaposlene, onda to nije domen naše nadležnosti. Navode i da u poslednjih pet godina nije bilo prijava za ovu školu. Tu se postavlja i pitanje kako je Aleksić jedini zaposlen, ako u školi ima više predavača, između ostalih, predavač je njegova supruga.

Advokat Božo Prelević kaže za "Blic" da u ovom slučaju "nije problematična delatnost ustanove, već šta je taj čovek radio", i nije siguran da sada bilo ko može da zabrani rad ove produkcijske kuće.

Zašto roditelji i dalje dovode decu?

Povodom informacije da je škola glume nastavila s radom, nameće se pitanje - kako je moguće da roditelji nastavljaju da šalju decu u ustanovu u kojoj se sumnja na nasjtrašnije slučajeve seksualnog nasilja?

Društvene mreže preplavljene su komentarima tipa "nikad više ne bismo vodili decu u tu školu", da je društvo izgubilo kompas, da je to dokaz da "roditelji više vole svoje ambicije od svoje dece", i da su "rešeni da im deca budu glumci po svaku cenu..."

Psiholog Radmila Vulić Bojović veruje da roditelji nisu uvek u poziciji da donesu najjasnije i najbolje odluke.

 

- Sigurna sam da postoje različite motivacije zašto roditelji svoju decu izlažu ovakvim neprijatnim situacijama. Ljudi nisu savršeni, imaju različita uverenja i predrasude, i ta škola je očigledno jako dugo predstavljala "zlatni standard", jer kasnije deca prosperiraju u toj profesiji. Nažalost, neka deca su na tom putu stradala - ističe ona.

Kao što smo čuli od mnogih koji su pohađali Aleksićevu školu glume, većina njih je tu išla zbog društva i grupe.

- Oni su sigurno patili zbog načina na koji se taj učitelj glume ophodio prema njima, ali su imali i neke pozitivne aspekte poput podrške i pripadnosti toj grupi. Može se reći da je to svojevrsni elitizam koji jeste hranio apetite roditelja - kaže Vulić Bojović.

Kako dodaje, u celoj ovoj priči se javlja jedan paradoks.

- Očigledno da su te pogrešne metode sa stanovišta vaspitanja dece davale pozitivne rezultate, jer su to deca koja su kasnije ostvarivala vrlo ozbiljne karijere, nisi bila "na šteti". S jedne strane, imate osobu koja zbog svoje privilegovane pozicije ima pravo da se ponaša protivzakonito i da joj niko ništa ne može, dok ne shvati da je to uzelo maha i izašlo iz svakog normalnog okvira. S druge strane, imate roditelja koji veruje da je taj strogi, autokratski način pravi put da se deca ustroje da budu poslušna i vredna - navodi sagovornica.

S tim u vezi, smatra da je jako teško biti sudija u ovom slučaju.

- Čula sam za metode Mike Aleksića i uvek sam smatrala da su one duboko pogrešne. Lično, nikada ne bih provela dete kroz takvu torturu, jer mi se čini da je mnogo značajnije biti slobodan i jedinstven nego povinovati se nekom neprikosnovenom autoritetu - ističe Vulić Bojović.

Paradigma nasilja

Prema njenom mišljenju, slučaj Mike Aleksića je mnogo značajniji na nivou paradigme nasilja.

- Nasilje se krije iza mnogo pozitivnih aspekata jednog odnosa. Ove mlade žene ne bi mogle da ostanu žrtve na ovakav način da taj nasilnik pre toga nije izgradio jedan odnos u kojem je bio osoba od neprikosnovenog autoriteta - napominje sagovornica.

Kako kaže, zbog toga je Aleksićeva odgovornost još veća.

 

- Čitali smo komentare pojedinih ljudi koji se pitaju koja je razlika između Mike Aleksića i Malčanskog berberina? Razlika je u tome što je Mika opasniji, jer podriva osnovnu supstancu društva, zloupotrebljava poverenje koje su i dece i roditelji i čitavo društvo investirali u njega - naglašava ona.

I sociolog Ratko Božović smatra da je ovaj slučaj paradigma stanja u državi i društvu.

- Kad kažem paradigma, to znači da je ovo mnogo širi problem od ovog incidenta i slučaja Mike. Ovo je pitanje i same porodice koja je postradala i toga da porodice nemaju autoritet nad svojom decom, nego su našli Miku kao alternativu da im on bude neostvareni autoritet u sopstvenim porodicama. On nije autoritet znanja i umeća, nego je autoritet čvrstine, grozote i svega onog što je prekoračenje u moralnoj kulturi, uopšte u svemu - ističe Božović.

Prema njegovom mišljenju, nasilje je pokrilo čitav prostor socijalnog života.

- Mi smo adaptirani na način da nasilje više ne možemo da prepoznamo, obnevideli smo. Postoji neka tvrdokornost navike i velika rasejanost, i neodređenost ovog prostora, pa se javlja i neodređenost u porodici i neodređenost roditelja. To se dešava više od 20 godina pored nas, a mi smo bili indiferentni. Znalo se, a glumilo se da se ne zna - kaže on.

"Pečat na sve što nam se dešava"

Ratko Božović kaže da je ovaj ceo slučaj problem vrednosnog sistema.

- Vrednosni sistem je pao i postradao jer smo mi moralno potonuli. Ne mogu da shvatim da se jedan fragment društvene patologije ovde stavlja kao pečat na sve ono što se dešava u ovoj državi, što je svojevrsna katastrofa. Miku vidim kao nešto krajnje sporno da spornije ne može biti. Taj svet koji je stvarao sa podaničkim mentalitetom i verom u svog veroučitelja, jer on nije bio samo učitelj već je tamo bila prisutna i vera, i eho kleronacionalizma, i svega onog što je u znaku kulta ličnosti i onih koji su podanici. A to je sve u mikrorealizaciji mnogo šire od slučaja Mike Aleksića – smatra Božović.

Krivica je lična, ima ljudi koji rade savesno i odgovorno

Psihološkinja Vulić Bojović, međutim, smatra da ne bi trebalo generalizovati čitavu ovi priču, niti krivicu.

- Ako postoji krivica, ona je personalizovana i vrlo jasno određena, isto kao što su i žrtve personalizovane. Očigledno nisu svi koji su prošli kroz tu školu prošli kroz istu "školu". Očigledno da je tu bilo razlika i različitih puteva. Suština je u tome da ne bi trebalo da se akcenat stavi na školu glume i na različite druge škole koje postoje. U tim školama postoje ljudi koji rade savesno i odgovorno, i deca od toga imaju benefit - podseća Vulić Bojović i poručuje:

- Mislim da je u ovoj situaciji najvažnije sačuvati zdravu glavu i ne generalizovati previše. Treba dozvoliti nadležnim organima da donesu presudu i stave tačku u pravosudnom smislu, jer na kraju krajeva to je jedino na šta možemo da se oslonimo. Mislim da je važno da se život, uslovno rečeno, odvija dalje i uz naravno različite aspekte kontrole u privatnim i državnim školama.

BONUS VIDEO

Više o sličnim temama čitajte OVDE!

Pročitajte još:

Expand player
Pogledajte više