Gazda Rajko danas ne bi gledao fudbal!

Ovo za „Alo! Sprint“ tvrdi glumac Milutin Mima Karadžić, koji je na briljantan način tumačio ulogu vlasnika „Čuburske kasine“, kod koga su 1930. svraćali na piće heroji fudbalske reprezentacije Jugoslavije pre odlaska na prvo Svetsko prvenstvo u Urugvaju - Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić Tirke. Mima tvrdi da bezmalo 90 godina kasnije, gazda Rajka i njegovog komšiju bricu Bogdana (Branimir Brstina) ni u ludilu ne bismo videli na tribinama nekog našeg stadiona.

- Svako poređenje s tim vremenom je nemoguće. To su, pre svega, bili romantičari i ti ljudi su život davali za fudbal. I Tirke, i Moša, i Milutinac, pa svi ljudi oko njih iz Fudbalskog saveza s Andrejkom na čelu, ponosno su branili boje države. Sigurno su ponosni i ovi aktuelni reprezentativci, ali sada se sve vrednuje jedino kroz novac. Mi sada posmatramo fudbalere isključivo kroz prizmu ko koliko vredi. Oni su roba koja se kupuje i iza svakog od njih stoji cena. Baš kao što i iza starleta stoji cena, pa se zbog toga i tako lako odlučuju za ulazak u rijaliti šou. Prosto, danas se tako živi...

Čitajući brojna svedočanstva iz vremena 30-ih godina prošlog veka, Mima Karadžić kaže da ni navijači, tad i sad, nemaju baš nimalo sličnosti.

- U to Rajkovo vreme, fudbal je imao ogroman značaja za Beograd, za celu državu. Kao što se sada ljudi navijački opredeljuju za Partizan ili za Crvenu zvezdu, tada su se opredeljivali za BSK ili Jugoslaviju. Naravno, sve je to bilo drugačije. Evo, na poslednjem primeru, u finalu argentinskog šampionata, u Madridu se okupio ogroman broj kriminalaca. A to su, zapravo, vlasnici tih klubova. Ne želim to da do kraja poredim s fudbalom s naših prostora, ali ni ti navijači nisu više isti. Često kad pročitamo u novinama za nekoga ko je ubijen ili prebijen, ili je učestvovao u nekoj tuči, nesreći, zapravo saznajemo da je reč o vođi navijača. To je postalo zanimanje! I Gazda Rajko je bio vođa navijača, ali to je čovek koji je držao kafanu i na drugačiji način je znao da slavi i da tuguje. I siguran sam da mu 90 godina kasnije ne bi palo na pamet da ode na bilo koju utakmicu. Gledam i po sebi. Odavno sam prestao da idem na stadion. Van pameti mi je da kad se ljudi odluče da uživo pogledaju neku utakmicu, za to još treba da plate kartu. Fudbaleri igraju za ogroman novac, njihovi menadžeri, čelnici uprava, svi oni zarađuju enormne pare, a šta će običan narod tamo, stvarno mi nije jasno. I još kad ode na stadion, taj navijač se prepire, svađa, tuče... Ima tu i poštenog sveta koji bi prosto poginuo za Zvezdu ili Partizan - čudi se Mima.

Na pitanje koji mu je klub, ipak, u srcu - Zvezda, Partizan ili možda Budućnost, naš sagovornik, kaže:

- Nisam ja navijač. Ja sam glumac.