Priča Beograđanina zbog koje ćete zaplakati!

Njegovu priču prenosimo u celosti:

U poslednjih godinu dana često se setim ovog događaja. Sled okolnosti i puka slučajnost znaju ponekad napraviti popriličan dar-mar u glavi emotivnih osoba. Nemoguće je iz sebe potisnuti okolnosti koje se duboko urežu u pamćenje. Lepi trenuci se lako zaboravljaju, ružni teško, a emotivni nikako.

Dugo sam nameravao da napišem ovu priču. Nameravao, ali nije mi se dalo. Kako da ispričam nešto, za šta nisam siguran da će biti jednako setno i gorko kako sam ja to doživeo. Dočarati atmosferu i sliku stanja u kome sam se nalazio, bio bi veliki zalogaj i za dobrog kolumnistu, a kamoli za mene. Ipak, rešio sam. Možda će mi to potisnuti učestala sećanja. Biće mi lakše.

Sipam treću Mitrovaču (rakija komšije Mitra stara 7 godina) i krećem...

Nije kome je namenjeno

Nekako sa kraja jeseni prošle godine organizovao se gostinski lov na divlje svinje u Karakuši. Tačnije u Klenku, u otvorenom lovištu. Domaćin pozvao sve viđenije predstavnike lovačkih društava, goste iz Saveza, i viđenije lovce iz Srema i Bačke. Bilo je tu lekara, pravnika, ratara, vojnih lica, političara, biznismena i koga već ne. Konglomerat profesija i sujeta. Galerija tajni i sajam naoružanja. Pedesetak ljudi, ne više, a dan sunčan i sa mrazom. Jutarnji štimung je započeo sa doručkom, sredstvima za cirkulaciju i pričama o puškama za pogon. Svako je imao svog favorita. Svi smo bili "stručnjaci" za divlje svinje i odstrel. Da ste samo mogli videti! Možda bi neki psiholog, da je bio prisutan, sigurno dodelio po kojem lovcu... neuredan zdravstveni karton.

Vrhunac se dogodio kada je novopečeni "biznismen", zastupnik ideje o kombinaciji (kombinovana puška, prim. novinara), kao najbolje puške za svije, otišao do svoje Tojote GLX, CDX, RAW6, Interkuler, Aklabator ili kako već... U ruci je donosio "kombinaciju" i konstataciju: Sada ćete da vidite šta je puška... klasika, a ne današnji presovani lim. Na licu mu se ogledao neskriveni osmeh. U krugu od pet-šest lovaca puška je išla od ruke do ruke. Na kraju stiže i do mene. Videlo se iz aviona da se radi o lepom, dorađenom, komadu oružja. Iz daleka je plenila duboka gravura i kundak od savršene orahovine. Lutka od puške, kao da je juče iz radnje izašla! Uzeh je kao čedo, nežno, kao da je porcelan. Krenug u detaljno razgledanje...

U tom trenutku kao da sam ugledao duha! Unutrašnje vrelina je krenula ka ušima a u kolenima sam osetio slabost. Usne su zadrhtale. Oslonio sam se na obližnju granu i rekog sebi "Nije moguće"...

Stanujem na Novom Beogradu, pored autoputa, i pola Evrope mi prolazi kroz sobu. Nagledao sam se kolona i kolona automobila, zastoja, gužvi. Međutim, te 1995. godine video sam najtužniju kolonu u svom životu. Kolonu izgubljenosti, straha i beznađa. Kolonu koja je prepuštena samoj sebi. Video sam beskonačnu traku izbeglica. Dugačka, šarena, neprekidna, zmija ljudskih sudbina kao u mimohodu provlačila je se pored mog prozora. Bezumlje rata je činilo svoje. I danas se sećam izraza lica napaćenog naroda. Jad i tuga pomešana sa gorčinom. Pogledi koji seku, žare i probadaju. Pogledi bola, besa i nemoći. Sva osećanja su im bila svedena na jedno pitanje... Kuda!?

Kao i uvek, postoje dobri ljudi u vremenima zlim. Kolona se sporo kretala, gotovo da je stajala. Stariji ljudi, žene, deca, topili su se na avgustovskom suncu. Stanari zgrada duž autoputa počeli su prvi da iznose ponude i osveženja. Ljudi iz kolona stidljivo su prihvatali hranu, sokove, deca slatkiše. Ponos je bio jači od potreba. Sledećeg dana je puno Beograđana došlo sa ponudama. Toga popodneva, sećam se kao danas, moja gospođa mi je uručila gibanicu, pitu sa jabukama i par litara sokova.

- Siđi do autoputa i posluži narod - rekla je - naročito decu nemoj da zaboraviš...

Dok sam se našao na putu primetio sam ford tranzit sa prikolicom, žute boje.

Sredovečni par, bliže šezdesetim i snajka sa troje dece su sedeli u prikolici. Troje mališana jedno drugom do uveta, sa krupnim bademastim očima, jeli su breskve.

Na pravoj adresi sam, rekoh sebi, i zamolih glavu familije da primi darove moje supruge.

Nećkanje, odbijanje, kulturno izbegavanje. insistirao sam. Starija gospođa pristade, "Uzećemo zbog dece, trebaće, dug je put...", reče. Zapalih cigaretu, pitam za zdravlje, umor, strahote... odakle idu, šta se dešava u Krajini. Moja supruga je donela i kafu. Prolazilo je vreme i kolona je počela da se kreće. Proneo se glas da su usmereni ka Kosovu. Mlađa gospođa je počela da plače. Tužna situacija. U tom trenutku, glava familije ode do kombija, do bočnih vrata, i pozva me. Odmotavao je smotuljak od šarenog flanela i upitao me "Da li ste lovac?". Ne, odgovorih ja, ali nameravam da budem.

Pamtim tu sliku. Pamtim je i danas. na suncu se ukazala Ona. Savršenstvo u lepoti svojoj. Rasklopljena, bez trunčice oštećenja ili tragova upotrebe, na sedištu je lažala kombinovana puška. Prava violina. Kundak od savršene orahovine, čudesne teksture u dubokom laku. Domaćin mi reče da je od negovog pokojnog sina koji je 1991. pao kod Dvora na Uni.

Kolona je već počela da nas zaobilazi a mi smo pričali. Njegov sin je bio strastveni lovac, par godina pred rat je kupio pušku i potom je odneo na doradu u Ferlah. Plenila je karakteristična duboka gravura  vepra sa goničima. Bela glava i savršen graverski rad.

Na dnu pištoljskog rukohvata bila je pločica sa monogramom. Mogao je u to vreme "jugića" kupiti za nju, bez daha reče. Već je vreme bilo da krene. Sve su se učestalije čule sirene upozorenja da kombi zaustavlja kolonu. Glava familije zapakuje pušku, pruži ruku i reče:

- Tvoja je za 400 maraka. Meni ne treba, a tamo gde idemo svaki dinar je važan. To je džaba, ali teška su vremena i za tebe i za mene...

Stajao je kao okamenjen. Setio sam se naše stare poslovice "Sila Boga ne moli, a nužda zakon menja". Puška u bescenje. Ne, nije to za mene. Ne može se profitirati na tuđoj muci. Ja to ne mogu. Glava je i dalje insistirao:

- Bez griže savesti i sažaljenja, ne tražim to, tvoja je za 350 maraka i da se rastajemo...

Gde su granice pomislih, gde? Nije to za mene, rekoh, i dadoh deci par desetina maraka koje sam imao u džepu, i pođoh kući. Poželeh mu zdravlja i sreću. Familiju više nikada nisam video.

Pušku jesam, jesenas.

- Nije moguće - ponovio sam još jednom u sebi.

"Biznismen" se ponosno šepurio i rado prihvatao pohvale na račun svoje kombinacije. Vrhunac je bio kada je sa ponosom rekao da je do nje došao "za džabe".

Opisa kako je nekoj gospođi kojoj je umro otac dao 500 evra dok se ne završi ostavinska rasprava. Sa juga Srbije su, izbeglice s Kosova... komentarisao je dalje. I završi se ostavinska i dođe on do puške. Sarkastično, zar ne? Jednom izbeglica, uvek izbeglica.

Strašno, zar ne?

Novopečeni tajkun im se našao u muci. Tuga mi je stezala grlo, sećanja su navirala, "biznismen" mi je išao na živce. Došlo mi je da ga zgazim...

Vlasnik puške se isceri, pogleda me i reče: Ti ćutiš, tebi se ne sviđa, aaa...

- Ma mani me... rekoh mu, i dadoh mu njegovu pušku. Mani me...

Okrenuo sam se i otišao. Taj lov ću pamtiti do kraja života.