Pravoslavni oci napravili čudo u manastiru Tumane!
Printscreen
Monasi Teofilo i Petar, Foto: PrintscreenIz manastira Tumane, mesta gde počivaju mošti velikih svetaca Zosima i Jakova, uz čuda koja svakodnevno oplemenjuju živote beznadežnih, stiglo je i jedno muzičko. Talenat i ljubav za muziku jeromonaha Petra i monaha Teofila iznedrili su instrumental „Priziv”, koji je nastao u vreme njihovog iskušeničkog perioda.
Monasi koji su javnosti postali poznati kada su na akustičnim gitarama odsvirali kaver velikog hita „Waisting love“ grupe „Ajron mejdn“ svoju publiku su obradovali autorskim delom kojem je trebalo čak osam godina da ugleda svetlost dana.
Dodajte malo soli i jelo neće biti bljutavo
Prosečan čovek u Srbiji okupiran je poslom i egzistencijalnim problemima i često nema dovoljno vremena da se bavi decom i porodicom. Jeromonah Petar savetuje ljudima da oslobode prostor za Boga u svom životu.
- Poručio bih im da povremeno povuku ručnu, na trenutak zaborave na svakodnevne probleme, obaveze i da se zapitaju nad smislom svog života i da shvate da se Bog ne nameće na silu u naš život, već da treba sami da mu oslobodimo vreme i prostor. Ali treba i priznati sebi da često i to malo slobodnog vremena koje imamo ne posvećujemo porodici, Bogu, prijateljima. A samo malo soli moze da učini da jelo ne bude bljutavo.
U zajedničkom intervjuu za „Alo!“ oni otkrivaju da li je snimanje numere bila njihova ideja, kao i da li im smeta ili imponuje kada ih zovu „rokeri u mantiji“.
- Instrumental „Priziv” je nastao pre osam godina u manastiru Četerežu, kada smo još bili iskušenici. Ideja nije bila naša, već novinara iz „Headlinera“ koji su došli po preporuci prijatelja manastira. U početku smo se dvoumili, međutim, prepoznali smo iskrenu nameru i to nam je umirilo savest i presudilo da se odlučimo na snimanje.
U spotu se vide lepote manastira Tumane, da li ste na ovaj način, dakle muzikom, želeli da dodatno promovišete svetinju?
- Lepota prirode i lepota dela ljudskih ruku u manastiru Tumane su u potpunom skladu i prepliću se. Taj odnos je u gradovima narušen. Povrh svega, tu je i blagoslov Boga i svetitelja. Bez obzira na našu nesavršenost i grešnost, verujem da mi monasi zračimo unutrašnjom lepotom, a nadamo se da i ova naša muzika nikoga ne remeti.
Na kakve komentare nailazite nakon ovog podviga?
- Čini se da preovlađuju pozitivni komentari. Većina negativnih se i ne bavi muzikom, već pitanjem da li je „monaški” svirati gitare, rok muziku, „Ajron mejdn“... Mi smo pre svega monasi, a ne rokeri u mantijama, a gitare uzmimamo u ruke vrlo retko. Po našem mišljenju, odsvirali smo dve lepe pesme, neko je to snimio, i mi smo se zatim vratili našim monaškim životima, koji ostaju tajna za svet.
Privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Da li smatrate da je čudno to što ste monasi, a bavite se muzikom?
- Veliki deo monaškog života odnosi se na slavljenje Boga pesmom. Svakako verujemo da smo svi mi koji se smatramo Hristovim učenicima, bili monasi ili ne, pozvani ne da odbacujemo i ukidamo datu nam kulturu, već da je preobražavamo. U vizantijskoj umetnosti sve je bilo prožeto duhovnošću, danas je to malo drugačije. Ako neko ima Hrista u srcu, kojom god vrstom i žanrom umetnosti da se bavi, on će svedočiti Hrista. Prisetimo se i da je Sveti vladika Nikolaj svirao frulu, a starac Tadej harmoniku.
Svedočili ste čudima u manastiru. Da li je neko od njih na vas ostavilo poseban utisak?
- Najviše utiska ostavljaju čuda koja su u vezi sa nama dragim ljudima, bez obzira na spektakularnost. Recimo, pre neki dan mi se javio dobar prijatelj iz detinjstva da posvedoči kako mu je supruga zatrudnela nakon molitvi kod svetitelja, iako već četiri godine nisu mogli da imaju decu.
Imate li podršku igumana Dimitrija i šta vam on kaže?
- Igumanu smo zahvalni što nas istinski voli. A iskrena ljubav zna meru, kada treba popustiti, a kada zategnuti, kada tešiti, a kada grditi.
„Pucaju“ od pobožnosti, a puni zavisti
Monasi potvrđuju da smo se danas udaljili od Boga, te da ga se setimo samo kada je teško.
- Danas je puno zavisti i osude, čak posebno među ljudima koji „pucaju” od pobožnosti. Ako pobožnost nije zasoljena radošću, onda tu nešto ne štima, bez obzira na životne teškoće. Hvala Bogu i na teškoćama, u raju ćemo zajedničariti sa Bogom u potpunoj radosti, a sada još nismo sposobni za to, pa je onda potrebno da zajedničarimo i u stradanju, ali uvek sa dozom radosti - kažu oni.
povezane vesti
