Od sudbonosnih slova sa kutije cigareta niške "Drine", susreta sa trojicom papa, "okršaja" sa Tuđmanom, do ambasadora Srbije u Unesku

Našeg poznatog orijentologa, poznavaoca islama, diplomatu i profesora dr Darka Tanaskovića novinari često pozivaju kada im je potrebno mišljenje o naraslim verskim i ideološkim sukobima Istoka i Zapada. Dr Tanasković je bio ambasador u Turskoj i Azerbejdžanu krajem devedesetih godina, potom je istu dužnost obavljao pri Svetoj stolici (Vatikanu), a od 2015. do prošle godine radio je kao stalni predstavnik Srbije pri Unesku.

Teško je pobrojati sva njegova zvanja, knjige, stručne radove, ali ovom prilikom navedimo da je u oblasti orijentalistike objavio više od 700 naučnih radova.

Rođeni Zagrepčanin

Nekako, ipak, kao da je jedno pitanje uvek ostajalo po strani. Otkuda takvo interesovanje za arapski jezik, književnost i poeziju. Zašto je jedan rođeni Zagrepčanin, koji je odrastao u Beogradu, sin jugoslovenskog generala, odabrao orijentalistiku za svoje zvanje.

– Ako u ljudskim stvarima uopšte postoji slučaj, prvi podsticaj da se opredelim za studije orijentalistike na Filološkom fakultetu u Beogradu došao sam posle jednog neobaveznog letnjeg razgovora na moru. Studentkinja druge godine anglistike upitala me tada zašto ne bih razmislio o studijama orijentalistike, što bi za mene bilo nešto sasvim novo, pošto sam završio klasičnu gimnaziju i od malena učio evropske jezike. Rekla mi je tada i da poznaje neke studente sa orijentalistike, od kojih je naučila arapska slova, pa mi je tim slovima napisala ime i prezime na kutiji niške „drine”. Tako sam počeo da razmišljam o orijentalistici, o kojoj tada gotovo da ništa nisam znao. Na trećoj godini studija, opet slučajno, našao sam onu zaboravljenu kutiju „drine” i ustanovio da slova kojima mi je koleginica sa anglistike napisala ime nisu bila arapska... Nisu uopšte ni bila slova, a uputila su me ka orijentalnoj filologiji – priseća se dr Tanasković.

Prvih osam godina života proveo je u Zagrebu. Preseljenje u Beograd mu nije palo teško, osim što ga je suočilo sa potrebom da se prilagodi drugačijoj varijanti jezika od one na koju je navikao. Ali taj prelaz nije bio težak jer su, kako kaže, hrvatski i srpski, strogo lingvistički posmatrano, objektivno jedan jezik.

Danas taj period života pripada lepim uspomenama, posebno je ponosan na svoje roditelje, oca Rajka, oficira i uglednog vojnog teoretičara, nosioca prvog doktorata vojnih nauka (posle počasnog Titovog) u našoj zemlji, i majku Ines, jednu od vodećih svetskih stručnjaka u oblasti biološke i medicinske informatike i jedno vreme predsednice Saveta Univerziteta UN u Tokiju.

Istražujući orijentalistiku u leto 1968. godine, obreo se u Maroku gde je proširio svoja interesovanja za arapski jezik. Doktorirao je 1979. godine, a magistrirao još 1972. Priznaje da je dosta oklevao u izboru teme, a kada se odlučio da istraži dislogiju i bilingvizam arapskog jezika u Tunisu, morao je istražuje na terenu: stanovao je u skromnom studentskom domu, u starom delu grada, medini, družio se sa studentima i ispijao čajeve sa trgovcima u suku, ali i sa tuniskim lingvistima i književnicima. Odabrao je namerno ovaj kraj jer smatra da je jedino potpunim uranjanjem u lokalnu sredinu mogao spoznati sve unutrašnje zakonitosti upotrebe jezika u tuniskom društvu.

Izuzetno poznavanje orijentalistike, islama, šest stranih jezika, da li to zaista pomaže u životu?

– Mnogo! Pored toga što mi omogućava bar delimično razumevanje civilizacija različitih od naše, kao i neposrednu komunikaciju sa strancima, ponajviše mi znači to što posredstvom ovih znanja stalno iznova dolazim do osnovnog uvida da su iskonski svi ljudi braća, ako ih posmatramo kao ljude, što nikako nije lako u svetu u kome se razlike izdižu na pijedestal apsolutnog. Diplomatija, ambasadorska zvanja, putovanja po svetu, susretanja sa najrazličitijim ljudima... I, neizbežno uvek se dogodi i neka anegdota za prepričavanje.

Bilo ih je zaista mnogo, kaže Tanasković, opredelivši se da sa nama podeli jednu „zgodu” iz Turske 1999. godine, kratak razgovor sa hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom prilikom njegove posete toj zemlji.

– Tada sam mu se predstavio kao „veleposlanik Jugoslavije”, a on me je zapitao zašto kažem „veleposlanik”, kad se kod nas govori „ambasador”. Odgovorio sam mu da znam hrvatski, pa mu se iz poštovanja obraćam na njegovom jeziku. Kiselo se nasmejao. Zatim mi je rekao da je čuo da sam Zagrepčanin, a ja sam odgovorio: „Bivši”. Uzvratio je: „Kako se može biti bivši Zagrepčanin? Ili to jeste ili niste”, na šta sam uzvratio da sam ja bivši Zagrepčanin kao što je on bivši Beograđanin. Stekao sam utisak da mu se to još manje dopalo, ali je sasvim korektno nastavio da razgovara sa mnom.

Vatikan mu je ostao u sećanju kao odlično organizovana, pomalo arhaična i po svemu specifična struktura, koju je u klasičnom smislu teško doživeti kao državu, iako ona to međunarodnopravno u punoj meri jeste, i to prilično uticajna, mada, kako kaže, manje nego ranije.

Sreo se i razgovarao sa trojicom papa: Jovanom Pavlom Drugim, kome je predao akreditive po dolasku u Svetu stolicu, zatim papom Benediktom, koji je na njega ostavio izuzetno snažan utisak, i sa Franjom. Sadašnjeg papu je sreo kao član mešovite pravoslavno-katoličke komisije za preispitivanje istorijske uloge zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Alojzija Stepinca.

Najjači utisak je na njega ostavio danas „umirovljeni” papa Benedikt .

– Veliki teolog i mislilac, topao i smeran čovek, sasvim suprotan od slike koja je o njemu zlonamerno stvarana u jednom delu evropske javnosti.

Imao sam sreću da s njim, još dok je bio kardinal Racinger, duže razgovaram. Osećao sam se nelagodno zbog toga što je svojim neusiljenim držanjem stvarao utisak da on nešto uči od mene, a ne ja od njega. Tako se ponašao i naš nezaboravni patrijarh Pavle. Iznenadiće vas možda da sam kao nesvakidašnje snažnu ličnost i političkog mudraca doživeo i bivšeg azerbejdžanskog predsednika Hejdara Alijeva... Nežnim uspomenama vezan sam za svog prvog učitelja orijentalistike, profesora Fehima Bajraktarevića. Mnogo mi je značilo prijateljstvo sa Momom Kaporom, Dragošem Kalajićem, Vladetom Jerotićem... učio sam i od tolikih drugih koje ovde ne mogu sve da pomenem – naglašava dr Tanasković.

Orijentalistika, jezici, diplomatija, nisu bile jedine preokupacije. Poznih pedesetih i ranih šezdesetih godina trenirao je plivanje i jedno vreme igrao vaterpolo u „Partizanu”, ali, kako kaže, daleko od vrhunskih dometa. Ostali su mu, međutim, ljubav prema ovom sportu, lepe uspomene i nekoliko trajnih prijateljstava. Tako se i dogodilo da ga jedan od naših najboljih vaterpolista Uroš Marović, kao predsednik Upravnog odbora Vaterpolo saveza Srbije, svojevremeno pozove da mu pomogne u obnovi viteškog duha koji je krasio ovaj trofejni sport. Ubrzo je, međutim, bio prinuđen da odustane i ode, nažalost prerano i iz života. Iako grupa sjajnih igrača i dalje donosi pobede u bazenima širom sveta, naš vaterpolo je, po Tanskovićevom uverenju, u posrtanju i to će se, pre ili kasnije, neminovno pokazati.

Penzija nije mirovina

– Naravno, svoj život ne bih mogao zamisliti bez uporišta u porodici, supruzi Vesni i deci, danas uspešnim ljudima Marku, Jeleni i Mariji, kao i unuci Teodori, i sestri Stanki koja odavno živi u Italiji, u jednom od njemu najdražih gradova, Trstu. Porodičnu sreću upotpunjuje i to što je sin Marko uspešan pisac i publicista, Jelena je vrsni italijanista, a Marija politikolog.

Na pitanje šta sada radi poslovno, a šta u privatnom životu, odgovara:

– Poslovno, u užem smislu, ne radim ništa. U penziji sam, a na mom Filološkom fakultetu nije bilo volje da budem predložen za izbor u zvanje profesora emeritusa. Penziji sam se obradovao, kao mogućnosti da budem više sa porodicom, da se posvetim nepročitanim knjigama, budem u prirodi... Ipak, obaveza je i dalje toliko da moja penzija nikako nije i „mirovina”. Eto, i „Politika” me se setila!

Nisam razmišljao da pređem u islam

I pored toliko izučavanja orijentalistike nisam nikada razmišljao da pređem u islam, ali i dodaje:

– Moram, međutim, priznati da sam kao mlad, posle prvih boravaka u arapskoj muslimanskoj sredini, bio prijatno iznenađen neuporedivo većom socijalnošću, brigom zajednice za pojedinca, nego što je to pretežno slučaj u otuđenim društvima (post)hrišćanskog Zapada. Čovek je tamo u proseku manje individualizovan, ali je nekako zaštićeniji. Kasnije sam shvatio da to ima i neke negativne strane. Uostalom, i islamski svet se menja...