ISPRAVKA: Po Ustavu, BiH nije stvorena u Dejtonu pre 24 godine

U članku koji je 21. novembra 2019. objavljen na portalu Alo! prvobitno je bila objavljena rečenica da je "Dejtonskim sporazumom stvorena državna zajednica BiH sastavljena od dva entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH."

Na osnovu analize portala Raskrinkavanje.ba, izmenjeni su naslov i delovi teksta, u skladu sa zaključkom da po Ustavu, Bosna i Hercegovina nije "stvorena" u Dejtonu, niti je definisana kao državna zajednica.

* Na današnji dan je parafiran Dejtonski sporazum u američkoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu

* Dana 14. decembra je zvanično stupio na snagu 

* Tri strane su dogovorile kraj krvavog rata u Bosni 

Danas se navršavaju 24 godine od kada je u američkoj bazi Rajt Peterson u Dejtonu parafiran Opšti okvirni sporazum za mir u BiH i njegovih 12 aneksa, čime je okončan rat u BiH.

Dejtonski sporazum, nakon tronedeljnih pregovora, parafirali su tadašnji predsednici Srbije Slobodan Milošević, takozvane Republike BiH Alija Izetbegović i Hrvatske Franjo Tuđman.

Sporazum je parafiran u prisustvu tadašnjeg državnog sekretara SAD Vorena Kristofera, a osim njega glavni američki posrednici bili su Ričard Holbruk i general Vesli Klark. Dejtonski sporazum zvanično je potpisan 14. decembra 1995. godine u Јelisejskoj palati u Parizu.

Dan uspostavljanja Opšteg okvirnog sporazuma za mir u BiH - 21. novembar republički je praznik i neradni dan u Republici Srpskoj.

Iako su osnovni elementi Dejtonskog sporazuma predloženi u međunarodnim razgovorima već 1992. godine, ovi pregovori započeti su neuspehom prethodnih mirovnih napora i aranžmana, hrvatske vojne operacije "Oluja" iz 1995. i njene posledice, vojne ofanzive protiv Republike Srpske, koja je sprovedena paralelno sa NATO operacijama. Tokom septembra i oktobra 1995. svetske sile (posebno Sjedinjene Države i Rusija), okupljene u Kontakt grupi, vršile su snažan pritisak na lidere tri strane da prisustvuju pregovorima u Dejtonu, Ohajo.

Konferencija se održavala od 1. do 21. novembra 1995. godine. Glavni učesnici iz regiona bili su predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević (koji je zastupao interese bosanskih Srba zbog sprečenosti dolaska Karadžića), predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović sa ministrom spoljnih poslova Muhamedom Šaćirbegom.

Mirovnu konferenciju vodili su američki državni sekretar Voren Kristofer, a pregovarač Ričard Holbruk sa dva kopredsedavajuća u obliku specijalnog predstavnika EU Karla Bilta i prvog zamenika ministra spoljnih poslova Rusije Igora Ivanova.

Ključni učesnik američke delegacije bio je general Vesli Klark. Šefica tima Velike Britanije bila je Paulin Nevil-Džons, politički direktor Kancelarije za spoljnu i zajedničku politiku. Vojni predstavnik Velike Britanije bio je pukovnik Arundel Dejvid Liki. Pol Vilijams je putem grupe za međunarodno javno pravo i politiku (PILPG) prisustvovao u svojstvu pravnog savetnika delegacije bosanske vlade tokom pregovora.

Izabrana je sigurna lokacija tako da se sve strane u sukobu udalje iz sopstvenih zona komfora, da se smanji njihova sposobnost pregovaranja putem medija; i sigurno smesti preko 800 diplomata i diplomatskog osoblja. Ograničavanje mogućnosti učesnicima za pregovore putem medija bilo je posebno važno. Ričard Holbruk je želeo da spreči da informacije sa pregovora procure pre vremena u štampu i javnost.

Potpisivanje celog i formalnog sporazuma održano je u ​​Parizu

Nakon što je pokrenut u Dejtonu u Ohaju, 21. novembra 1995., potpuni i formalni sporazum potpisan je u Parizu 14. decembra 1995. godine, a potpisivanju su prisustvovali španski premijer Felipe Gonzalez, francuski predsednik Žak Širak, predsednik SAD Bil Klinton, Džon Mejdžor ispred Velike Britanije, nemački kancelar Helmut Kol i ruski premijer Viktor Černomirdin.

Glavna svrha sporazuma je promovisanje mira i stabilnosti u Bosni i Hercegovini i podržavanje regionalne ravnoteže u bivšoj Jugoslaviji i oko nje (član V, aneks 1-B), dakle u regionalnoj perspektivi.

Dogovorene su političke podele Bosne i Hercegovine i njena struktura vlasti, kao deo ustava koji čini Aneks 4 Opšteg okvirnog sporazuma zaključenog u Daitonu. Ključna komponenta toga bila je uspostavljanje međuentitetske granične linije na koju su se pozivali mnogi zadaci navedeni u aneksima.

Država Bosna i Hercegovina postavljena je kao Federacija Bosne i Hercegovine i Republike Srpske. Bosna i Hercegovina je kompletna država, za razliku od konfederacije; nijedan entitet ili entiteti se nikada ne bi mogli odvojiti od Bosne i Hercegovine, osim pravnim postupkom. Iako je visoko decentralizovana u svojim entitetima, ipak zadržava centralnu vladu, s rotirajućim državnim predsedništvom, centralnom bankom i ustavnim sudom. 

Sporazum je zadužio širok spektar međunarodnih organizacija da nadgledaju i sprovode komponente sporazuma. IFOR (Snage za sprovođenje), vođen NATO-om, bio je odgovoran za implementaciju vojnih aspekata sporazuma i raspoređen je 20. decembra 1995., preuzevši snage UNPROFOR-a. Kancelarija visokog predstavnika bila je zadužena za civilnu implementaciju. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju bila je zadužena za organizovanje prvih slobodnih izbora 1996. godine.

Pre sporazuma bosanski Srbi su kontrolisali oko 46 odsto Bosne i Hercegovine (23.687 km2), Bošnjaci 28 odsto (14.505 km2), a bosanski Hrvati 25 odsto (12.937 km2).

Bosanski Srbi su preuzeli pojedine planinske teritorije (4 odsto od bosanskih Hrvata, a neki mali deo od Bošnjaka), ali oni su morali da predaju Sarajevo i neke vitalne položaje u istočnoj Bosni. Srpska teritorija je porasla na 49 odsto (48 odsto ne računajući Distrikt Brčko, 24.526 km2) sa nešto više od 46 odsto pre Dejtona.

Bošnjaci su dobili veći deo Sarajeva i neke važne položaje u istočnoj Bosni i Hercegovini, dok su izgubili samo nekoliko lokacija na planini Ozren i u zapadnoj Bosni. Njihova teritorijalna ekspanzija je porasla sa 28 odsto, pre Dejtona na 30 odsto, i znatno su povećali teritoriju. Velike oblasti nastanjene pre rata Bošnjacima (i bosanskim Hrvatima) sada su bili pod kontrolom bosanskih Srba.

Bosanski Hrvati su većinu (4 odsto teritorije BiH) vratili bosanskim Srbima (9 odsto današnje RS), a takođe su se povukli iz Unsko-sanskog Donjeg Vakufa (u centralnoj Bosni). Malo proširenje Posavine (Odžak i delovi Domaljevca) nije promenilo činjenicu da su nakon Dejtona bosanski Hrvati kontrolisali samo 21 odsto Bosne i Hercegovine (10.640 km2), posebno u poređenju sa više od 25 odsto pre Daitona. Jedno od najvažnijih teritorija bosanskih Hrvata (Posavina sa Bosanskim Brodom, Bosanski Šamac, Derventa) ostalo je izvan kontrole bosanskih Hrvata. 

BONUS VIDEO: Ekskluzivni intervju Milorada Dodika za Alo.rs