Mara je branila Kosovo od NATO bombi, Albanci su je ranili je u ruku i kuk, ali jedna rana ne zarasta

Čim su pale prve bombe koje je NATO sručio na Srbiju, Mara Milićević (46) znala je da je došlo vreme da opet brani srpski narod! Ova izuzetno hrabra žena se sa ratom prvi put susrela u Hrvatskoj kada je imala 18 godina i uključila se u tadašnju teritorijalnu odbranu Mirkovaca, rame uz rame sa braćom i ocem. Bez previše razmišljanja se 1999. godine prijavila kao dobrovoljac i krenula da brani Kosovo i Metohiju. Rat joj je doneo rane, bolest, odneo joj je brata, ali danas, 20 godina kasnije, kaže da bi opet postupila isto.

- Ni sekund se nisam dvoumila da li treba da krenem! NATO nas je bombardovao na pravdi boga i ja nisam mogla da sedim skrštenih ruku. Morala sam da branim naš narod. Autobusi su krenuli iz Šida, gde sam i tada živela, i prvo smo stigli u Bubanj potok po uniforme, a nakon toga su nas poslali u Rašku na vojnu obuku. Naš konvoj je trebalo da ide za Podujevo, radovala sam se tome zato što je moj brat, koji je otišao dan ranije na KiM, tamo bio. Međutim, te noći je našu kolonu presrela NATO avijacija, pa smo osvanuli u Srbici - započela je svoju priču za „Alo!“ Mara Milićević.

Rambo Mara, kako su je prozvali mediji, priznala nam je da najbolje barata automatskom puškom i „zoljom“ i prisetila se da je punih 45 dana učestvovala u vojnim akcijama kod Gornje Obrnje na Kosovu, gde je i ranjena. 

- Ranjena sam 8. aprila, u ruku i kuk. Nas devetoro smo upali u šiptarsku zasedu, ja sam tada izvukla jednog mog drugara, Zorana Mitrovića, koga je metak pogodio u leđa. Sećam se kao da je juče bilo da sam dopuzala do njega. Upitala sam ga: „Što ne pucaš?“, a onda sam ga pogledala i videla sam da mu krv ide iz usta. Hvala bogu, preživeo je - priseća se ona i dodaje da se plašila za svoj život, ali da je njena parola uvek bila „pukovnik ili pokojnik“.
- Nažalost, većina nas koji smo bili na KiM je pomrla ili smo se porazbolevali. Sve je gađano osiromašenim uranijumom, nosili smo zaštitne maske kad smo čistili teren. Ostala sam bez brata Đorđa, koji je bio sa mnom na KiM. Dobio je rak na želucu od tog uranijuma. Nakon toga sam i ja dobila tumor na materici. Brat Milo je poginuo u ratu u Hrvatskoj, imao je 27 godina - priča Mara, koja je u međuvremenu ostala i bez majke.

- Bilo nas je sedmoro dece, a ja sam najmlađa. Sada brinem o trojici starije braće, oni su bolesni od rođenja, ja sam im staratelj i vodim brigu o njima, tako je od moje sedme godine. Imam i sestru, za koju od rata ne znamo gde je, ona je bila udata za Hrvata, rat nas je razdvojio - priča ova hrabra žena i dodaje da bi opet, ako bi nedajbože zatrebalo, bila spremna da brani Srbiju, samo ovaj put nešto drugačije...

- Za Srbiju sam uvek tu, opet bih išla u rat, ali kičma me boli, pa bih mogla da pucam samo ležeći. Kada su bile poplave, ja sam pomagala i uvek ću pomagati - poručila je Mara.

Ovoj heroini je svojevremeno Slobodan Milošević uručio ključeve od četvorosobnog stana u Smederevu, što je ona, zahvaljujući se, odbila uz obrazloženje da ima i težih socijalnih slučajeva od njene porodice. Sada sa bolesnom braćom živi u Šidu u veoma skromnim uslovima i bavi se raznoraznim fizičkim poslovima da bi preživela.
- Svašta sam radila i od teških fizičkih poslova stradala mi je kičma, a i srčani sam bolesnik. Od države ništa ne tražim, ali me boli jedino to što već deset godina bijem bitku za penziju za moju braću po osnovu poginulog borca, mog brata Mila - kaže Mara.