Dragiša i Zorica žive u Marijinoj ulici, Nikolina je odmah pored. Evo kako su doživeli nesreću da se ulice zovu po njihovoj deci (FOTO, VIDEO)

Deca Dragiše i Zorice Petrović iz Gračanice 1. maja 1999. su iz Prokuplja krenuli kući da proslave Nikolin rođendan. Na radiju smo čuli da je kod Podujeva NATO razneo autobus, a onda su nam javili da su u njemu bila naša deca, kažu Petrovići.

Zorici i Dragiši Petroviću iz Gračanice NATO pakt je pre tačno 20 godina, 1. maja 1999. godine, uzeo oba deteta. Nikola (17) i Marija (15) bili su u autobusu "Nišekspresa" koji je pogodila raketa na mostu kod sela Lužani u blizini Podujeva. Pored brata i sestre, poginula je i njihova baka Smiljana, kao i još 47 nevinih civila, od toga 15 dece.

Petrovići od tada kao da više nisu živi. Dani im prolaze u sećanju na sina i ćerku, a tuga je, sada kada se od zločina navršavaju tačno dve decenije, samo još veća i još teža.

Dragiša se u pola glasa priseća tog kobnog dana kada su mu NATO zločinci uzeli sve što ima, pravdajući to kolateralnom štetom.

- Dve nedelje pre tragedije ubedio sam decu i majku da odu u Prokuplje kod moje braće, da se malo sklone sa Kosova i Metohije. Mislio sam da su tamo sigurniji. Tada sam bio mobilisan, na položaju u blizini Prizrena. Kod kuće su ostali moja supruga Zorica i otac. Nakon nekoliko dana, Nikola je nazvao majku i rekao joj da će da se vrate kući, jer je 7. maja trebalo da proslavi rođendan. U devet ujutro su krenuli iz Prokuplja, a koji sat kasnije zločinci su bombardovali autobus sa civilima. Moja deca i majka, zajedno sa još 47 putnika, razneti su i potpuno su izgoreli - kaže Dragiša Petrović i dodaje da su u početku krili od njega da su mu deca poginula.

- Na radiju sam čuo da je NATO bomba raznela autobus kod Podujeva, da je poginulo 50 ljudi. Tada nisam znao da je baš to autobus u kojem su bili moja deca i majka. Međutim, dobio sam poziv iz komande da se odmah spakujem i krenem kući. Pitao sam ih zašto, nisu hteli da mi kažu, samo su mi rekli da se malo odmorim. Ispred kuće sam zatekao rodbinu, prijatelje, komšije... Svi su nosili crninu, a mene je steglo u grudima, srce je počelo da mi preskače. Zorica je zakukala kada me je videla i nekako je izustila šta se dogodilo. Ceo svet mi se srušio...

Dragiša kaže da je jedva prepoznao posmrtne ostatke svojih najmilijih.

- Išao sam u Prištinu da identifikujem decu i majku. Uveli su me u neku ledenu prostoriju. Gledao sam u spaljene ostatke svoje dece i majke, tražio neki detalj po kojem bih mogao da ih prepoznam. Prepoznao sam Marijin lančić, Nikolu sam identifikovao po zubima i krstiću koji je uvek nosio uz sebe. I danas čuvam taj krst i Marijin lančić - priča Dragiša.

- Tela smo iz Prištine prebacili u Gračanicu, a kod kuće su provela manje od dva sata. Istog dana sahranili smo Nikolu, Mariju i majku Smiljanu. Na Nikolin sedamnaesti rođendan spustili smo ih u crnu zemlju - kaže Dragiša.

Ulice u Gračanici nazvane po Nikoli i Mariji

Opština Gračanica je dve gradske ulice nazvala po Mariji i Nikoli. Dragiša i Zorica žive u Marijinoj ulici, a odmah pored nje nalazi se i Nikolina. Marija i Nikola počivaju jedno pored drugog na gračaničkom groblju. Majka Zorica kaže da su ona i suprug devetnaest godina sami izlazili na groblje i obeležavali godišnjice pogibije svoje dece. Po prvi put ove godine sa njima će izaći sugrađani predvođeni gradonačelnikom Srđanom Popovićem.

- Gradska uprava Gračanice organizuje parastos za moju decu i svekrvu. Svih ovih godina smo sami, u tišini, tugovali, patili i nestajali polako. Boli isto kao i prvog dana, u stvari danas nas boli mnogo više nego tada. Iščupali su nam dušu, srce iz grudi, ubili su ono što smo najviše voleli - kaže Zorica.

Prekinuti životi, planovi, maštanja

Zorica i Dragiša imali su samo Nikolu i Mariju. Brat i sestra bili su vezani jedno za drugo, gotovo da se nisu odvajali. Nikola je bio učenik trećeg razreda srednje PTT škole i želeo je da se zaposli u Gračanici, da se oženi i stvori porodicu.

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Youtube Printscreen

Pogledaj galeriju

Njegova sestra Marija bila je osmi razred i volela je medicinu. Planirala je da upiše medicinsku školu, a kasnije i medicinski fakultet. I ona je govorila da nikada neće napustiti Kosovo i Metohiju.

Jauci, ugljenisana tela, miris smrti

Napad na autobus "Nišekspresa", koji je saobraćao na liniji Niš - Priština, izveden je 1. maja oko podneva, pri potpuno vedrom vremenu, što znači da su piloti jasno videli šta gađaju.

Nakon autobusa, drugom raketom gađan je i sanitet sa lekarima koji su stigli da pomognu. Mijat Bajović, koji je kao istražni sudija prokupačkog suda izašao na teren, kazao je da nikada ranije nije video veću strahotu.

- Prosto kao čovek nisam mogao da verujem šta vidim. Sve sam mislio da sanjam i da će se ta noćna mora završiti. Jauci, ugljenisana tela, porušen most, svuda oko nas miris smrti. Bila je potrebna nadljudska snaga da se sve to izdrži, a moralo se - rekao je tada Bajović.