PRE I POSLE Za nju nema neosvojenih vrhova: Sandra iz Knjaževca je imala samo 21 godinu kad je bila na ivici smrti

Sandra Živković iz Knjaževca ima 30 godina i kada je vidite, pomislite lepa devojka. I ne slutile da od rođenja ima cističnu fibrozu, zbog čega je u 21. godini jedinu šansu da preživi dobila zahvaljujući transplantaciji pluća.

Na početku razgovora za Alo! Sandra je objasnila da je njena borba sa bolešću bila strahovita.

Kao mala je igrala fudbal, u srednjoj školi odbojku, i sve to uz inhalacije, vitamine, enzime uz svaki obrok. Češće hospitalizacije su počele u srednjoj školi, a fakultet ju je, kako kaže, „dokrajčio“.

- Od dve inhalacije dnevno, došla sam do šest, a kada morate da se inhalirate toliko puta, to više nije život. Kapacitet pluća mi je u 21. godini spao na 25 odsto, a verovatno i manje kada više nisam mogla ni da ustanem iz kreveta u bolnici.

- U plućima se stvara sekret koji je sve teže izbaciti kako ste stariji. Od kada znam za sebe, borila sam se s tim i pitala sam se dokle više, a 2013. godine, posle dvomesečne hospitalizacije, sve bronhije su se zapušile, nisam mogla ništa da izbacim, to je bio moj kraj. Zbog obolelog pankreasa osobe s ovom bolešću ne vare hranu, uz svaki obrok i užinu uzimaju enzime. Meni je zbog razvoja bolesti od 18. godine uveden i insulin. Od tada ga ubrizgavam četiri puta dnevno.

Prema njenim rečima, ceo život joj je bio borba, ali leto 2013. je bilo najteže.

- Celog života svi znamo da je meni životni vek potencijalno skraćen zbog same bolesti, ali kada je trenutak pogoršanja došao, nije bilo lako. Jedna noć je bila najteža - jedva sam disala, prebacili su me na intenzivnu negu. Posle nekoliko dana počela sam da se gubim i lekari me stavljaju u veštačku komu da bi mi olakšali smrt.

Zahvaljujući roditeljima koji se nisu pomirili sa tim da će im ćerka umreti i nekim divnim ljudima iz inostranstva koji su pomogli da je prime u AKH kliniku u Beču, ona je danas živa.

- Dok sam ja ležala u komi na Institutu za majku i dete i svakog trenutka mogla da prestanem da dišem, roditelji i brat su želeli da probaju da mi daju deo svojih pluća. Krenula je jurnjava i razne analize i rezultati su pokazali da brat ne može da bude donor zbog nepodudarnosti, ali roditelji mogu. Nakon potvrde da će me primiti u bečku bolnicu, roditelji su otišli u Austriju na dodatne analize, a po mene je poslat sanitet. Dovezli su me tamo, nesvesnu kakva borba za moj život se odigrava.

Transplantacija je bila zakazana za ponedeljak i dok su roditelji nestrpljivo čekali da lekari dođu po njih i uvedu ih u salu, pojavila su se pluća nepoznatog donora koja su po parametrima bila podudarna sa njenim i doktori su odlučili da joj ipak presade ta pluća pošto je u tom trenutku bila najteži pacijent i mogla je svakog trena da umre. Posle sedmosatne operacije njen život kreće iznova.

- Zbog strašnih košmara tokom kome, nisam bila svesna šta mi se desilo i trebalo mi je par dana da shvatim šta su snovi, a šta stvarnost, a realnost je da sam dobila pluća i da za mene počinje novi život. Kad sam se probudila, nisam mogla da govorim, da pomeram ruke ni noge i bilo mi je psihički jako teško. Oko mene su bili roditelji, brat i momak, sada verenik Draško, kao najveća podrška.

Foto: privatna arhiva

Ona danas radi, slobodno vreme provodi putujući, aktivna je na više polja i posebno ističe da svi treba da znaju da se život osoba sa transplantiranim organom menja iz korena, jer vam daje krila da radite šta god poželite, što pre transplantacije nije bio slučaj.

Za kraj našeg razgovora je istakla da je njena moralna dužnost da javno govori o značaju zaveštanja organa.

- Zahvaljujući tome što je neko donirao svoje organe, a postoji operacija poput transplantacije, ja sam danas živa i dišem i zato imam poruku za sve ljude, lekari će uvek pitati najbliže u slučaju smrti člana porodice i jako je važno da porodica zna vaš stav. Jedini način da neko vama blizak nastavi da živi je da donirate njegove organe. Imajte na umu da će organi istruliti, ne bacajte ih u zemlju - spasite neko dete, roditelja, suprugu, prijatelja… - zaključila je Sandra za Alo!

Foto: privatna arhiva

Život posle transplantacije

Godinu dana nakon transplantacije, a uz pomoć PD „Babin zub“ iz Knjaževca, pokrenula je planinarski uspon pod nazivom - In honor of my donor - u čast svog donora, koji se održava svakog septembra na planini Tupižnici već devet godina. Na usponu svake godine jedna transplantirana osoba ispriča svoju životnu priču, jer ne postoji bolji način da se objasni koliko je doniranje organa važno.

U čast drugarice Tijane koja je, nažalost, preminula usled komplikacija posle transplantacije pluća 2016. godine, organizovala je i Tijanin pohod na Divčibare. Tijana je bila oduševljena akcijom u čast donora i želela je da i ona pokrene sličnu na Divčibarama, gde je planirala i da se preseli iz Beograda.

Od kome do teretane - tri meseca!

Zbog dugog ležanja u bolnici Sandri su atrofirali svi mišići.

- Roditelji su mi pričali kako je Beč lep grad, pokazivali na prozor bolničke sobe i govorili da ćemo šetati tuda. Delovalo mi je neverovatno da ću ikad ustati iz kreveta, a kamoli šetati. I danas se sećam mog prvog osmeha kad sam uz pomoć fizioterapeuta sama napravila nekoliko koraka, a kad su me sa intenzivne nege prebacili na odeljenje, suze su krenule same od sebe, nisam mogla da se zaustavim. Nakon tri meseca sam izašla s klinike i nastavila da idem na fizikalnu terapiju i u teretanu. Zamislite teretanu posle nepuna dva meseca od tako složene operacije. U tome se ogleda značaj transplantacije i koliko ona menja život iz korena osobi koja dobija organ - naglašava Sandra.

Pratite najnovije VESTI SA FRONTA

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI