Svako ko je ovih dana prošao Ulicom Majke Jevrosime, pored frizerskog salona „Mara“, mogao je na njegovim vratima da ugleda umrlicu. Umrla je frizerka Mara Hinić (1956–2026), žena koja je tokom svog radnog veka ošišala hiljade ljudi, saslušala bezbroj njihovih muka i mnogima, uz novu frizuru, poklonila osmeh i lepu reč.
Mara je bila velemajstor svog zanata, ali oni koji su godinama dolazili kod nje dobro znaju da se u taj salon nije odlazilo samo zbog šišanja. Dolazilo se i zbog razgovora, ponekog saveta, a neretko i samo da se čovek nasmeje.
Kada bih otišao, već na vratima bi me dočekao njen povik:
– Ajde, mali!
I upravo je u toj neposrednosti bilo nečeg posebnog. Nije pravila razliku među ljudima niti se trudila da se nekome dopadne. Imala je svoj temperament, govorila ono što misli i svakoga dočekivala onako kako je jedino umela – otvoreno i od srca.
Iza te vedrine stajale su i njeni problemi. Godinama je imala problema s proširenim venama, zbog kojih je trpela velike bolove. Uprkos tome, sate je provodila na nogama, ispred frizerskog ogledala, ne odustajući od posla kojem je posvetila život. Čak i kada joj je bilo najteže, nalazila je snagu da mušterije dočeka s osmehom.
A kada pomislim na Maru, pred očima mi je jedna slika koju godine neće izbrisati.
Ulazim u salon, a ona sedi i puši cigaretu. Čim me ugleda, dobaci uz osmeh:
– Sedi da zapalimo jednu, lako ćemo se ošišati!
I tako bi, umesto šišanja, najpre počeo razgovor. O poslu, životu, poznanicima, svemu što nam je tih dana bilo na pameti. Jedna cigareta, pa druga tema, poneka šala i tek onda makaze.
E, to je bila Mara. Laf od žene!
Nije joj bilo teško da odvoji vreme za čoveka, čak ni onda kada je imala previše posla. Iz njenog salona izlazilo se ne samo s dobrom frizurom već često i s boljim raspoloženjem.
Posebno mesto u njenom životu i radu imala je ćerka Smilja, koja je uz majku naučila zanat i bila joj podrška u svakom trenutku. Od Mare nije nasledila samo ljubav prema frizerskom poslu već i poverenje koje je godinama gradila među mušterijama.
Mara je bila jedna od onih žena koje ne morate dugo da poznajete da biste ih zavoleli. Bez velikih reči i potrebe da se ističe, ostajala je upamćena po dobroti, iskrenosti i spremnosti da svakome izađe u susret.
Ja ću je pamtiti upravo takvu. Kao dobru ženu, vrednog čoveka i majstora koji je svoj posao radio s ljubavlju. A najviše po onim običnim trenucima koji tek posle nečijeg odlaska dobiju svoju pravu vrednost.
Sada, kada prođem pored njenog salona, znam da više neću čuti onaj poznati glas koji me je toliko puta dočekao. Neće biti ni poziva na cigaretu pre šišanja ni razgovora koji bi se otegli duže nego što smo planirali.
Kažu da čovek ode onda kada ga zaborave.
Zato Mara neće otići tako skoro.
Živeće u hiljadama uspomena, u pričama koje su se godinama vodile u njenom salonu i u sećanju svakog ko je makar jednom seo u njenu stolicu.
Zbogom, Maro!
BONUS VIDEO:
Komentari (0)